ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“
На западном тлу Европе, сад већ грдно заудара,
распада се на комаде, варалица ова стара.
Блуд је, разврат и неморал, потрошио „стару даму“,
од којег многи стиди и гнуша се томе сраму.
Ђеце, тамо све је мање, породица скоро нема,
није чудо што нестају, стигла их је анатема.
Она има колоније и још друге покорава,
и желећи још робова, не поштује туђа права.
Све ратове стално води, туђе благо да отима,
то радећи вјековима, па због тога „раскош“ има.
Пљачкала је „стара дама“, многе земље по планети,
е, сад зло ће да је снађе и да јој се то освети.
Што сијала, сада жање, дошло доба да се плаћа,
па другима што уради, сада јој се ево враћа.
Сад анђео „милосрдни“, и њима ће да засвира,
па, нек виде како ли је, кад се туђа кућа дира.
Полу Мјесец плиму диже, арапско се „море“ креће,
потопиће сву Европу и доносећи њој „пролеће“.
Ка Европи хорде хрле, све ће у њој да поруше,
гајтаном ће свиленијем, „стару даму“ да пригуше.
Играла се с ватром „дама“, ал` се ипак преиграла,
сад се плаши своме дому, јер се ватра распламсала.
Западне су империје, ову кашу закувале,
и ђаволу душу дале, да би туђе отимале.
Чељусти `им халапљиве, да прождеру све су хтјеле,
од сопствене бахатости, начисто су полуђеле.
Америчка гладна ала и нама је добро знана,
од трозупца те сотоне, још носимо много рана.
Непријатељ наше вјере и римска је „Света капа“,
и од ње је народ српски, у мукама често скапа`.
Призивају рат велики, биће страшне погибије,
ал` ће српству Сунце синут`, са истока од Русије.
Нек се моја земља клони, те аждаје с више глава,
док не дође моћна сила, православног „руског лава“.
Отворише врата пакла, страдања ће много бити,
ал` уз помоћ драгог Бога, добро ће се завршити.
У Господа сад се уздам и праведну Божју руку,
да ће братска Русија нам, савладати ову муку.
Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„…Крс` и топуз, нека се ударе,
коме прсне чело, куку њему…“
„…Нека буде, што бити не може,
нек` ад прождре, покоси сатана,
на гробљу ће изнићи цвијеће,
за далека нека покољења…“
Нови Сад, октобар 2022 љета Господњег