ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

На западном тлу Европе, сад већ грдно заудара,
распада се на комаде, варалица ова стара.

Блуд је, разврат и неморал, потрошио „стару даму“,
од којег многи стиди и гнуша се томе сраму.

Ђеце, тамо све је мање, породица скоро нема,
није чудо што нестају, стигла их је анатема.

Она има колоније и још друге покорава,
и желећи још робова, не поштује туђа права.

Све ратове стално води, туђе благо да отима,
то радећи вјековима, па због тога „раскош“ има.

Пљачкала је „стара дама“, многе земље по планети,
е, сад зло ће да је снађе и да јој се то освети.

Што сијала, сада жање, дошло доба да се плаћа,
па другима што уради, сада јој се ево враћа.

Сад анђео „милосрдни“, и њима ће да засвира,
па, нек виде како ли је, кад се туђа кућа дира.

Полу Мјесец плиму диже, арапско се „море“ креће,
потопиће сву Европу и доносећи њој „пролеће“.

Ка Европи хорде хрле, све ће у њој да поруше,
гајтаном ће свиленијем, „стару даму“ да пригуше.

Играла се с ватром „дама“, ал` се ипак преиграла,
сад се плаши своме дому, јер се ватра распламсала.

Западне су империје, ову кашу закувале,
и ђаволу душу дале, да би туђе отимале.

Чељусти `им халапљиве, да прождеру све су хтјеле,
од сопствене бахатости, начисто су полуђеле.

Америчка гладна ала и нама је добро знана,
од трозупца те сотоне, још носимо много рана.

Непријатељ наше вјере и римска је „Света капа“,
и од ње је народ српски, у мукама често скапа`.

Призивају рат велики, биће страшне погибије,
ал` ће српству Сунце синут`, са истока од Русије.

Нек се моја земља клони, те аждаје с више глава,
док не дође моћна сила, православног „руског лава“.

Отворише врата пакла, страдања ће много бити,
ал` уз помоћ драгог Бога, добро ће се завршити.

У Господа сад се уздам и праведну Божју руку,
да ће братска Русија нам, савладати ову муку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„…Крс` и топуз, нека се ударе,
коме прсне чело, куку њему…“

„…Нека буде, што бити не може,
нек` ад прождре, покоси сатана,
на гробљу ће изнићи цвијеће,
за далека нека покољења…“

Нови Сад, октобар 2022 љета Господњег

KAKO SE POSTAJE PESNIK – LJILJANA TAMBURIĆ

KAKO SE POSTAJE PESNIK

Kako se postaje pesnik?
Pitanje teško… I često…
Jer pesnik je čovek – svitac- što nema svoje mesto.
On od malena luta, da sve na svetu vidi,
Njegovo srce za novim i nepoznatim, bridi…

Rodi se kao pesnik, a da tog’ ni svestan nije,
sa sobom ratove vodi, s’ mislima bitke bije,
svet oko sebe gleda, sve mu je, lepo i sjajno,
sledećeg dana, se pesnik, oseća malo, očajno.

Pesniku, slike se razne, ispred očiju pletu…
Teške životne staze, kroz pesmu predstavlja svetu,
kad se zavesa digne, na pozornici života,
pred njim se odvija bajka, Il’ teška, smrtna golgota.

Šta tada u sebi nosi, to pesnik, nikada ne zna,
rađa se pesma nova, pomoću carskog reza,
pa bole rane… I duša, kida se na dva dela,
a čedo… Čedo je sreća i vasiona cela.

Ne možeš postati pesnik, ako se trudiš i mučiš,
nije to neki zanat, koji kroz život učiš…
Svetlost je to, iz grudi, koja sija dok dišeš,
kosmički prasak što bljesne, kad pesmu novu napišeš.

Kako se postaje pesnik?
Pitanje bez odgovora…
Pesnika rodi majka, dok se razdanja zora,
suđenice mu dušu, udahnu istog časa
i zasade dahom seme, koje iz njega klasa.

Ljiljana Tamburić

ЉУБАВ БЕЗ СПОМЕНА

Сећам се твојих речи, љубави моја,
о прошлости и изгубљеним сновима.
Говорио си, да на самоћу ниси љут,
па пушташ живот да тече, јер немаш куд !

Често си ми причао тихом, тишином,
а она је, најнежнији одјек имала,
пуну чашу доливао си црним вином
да заборавиш, да нас раздваја даљина!

Моје срце слушало је беседу твоју
и стихом бројало све своје ране
у њима ће чувати, на тебе сећање
и на све наше закаснеле дане.

Судбина ме крунисала тамом
на мом крштењу, Ти си кум био,
па уместо златног дуката
патњу под јастук си оставио!

Док болујем од малигне љубави,
нећу молити за мелем спаса
јер знам, никада није, па ни сада,
тај чаробни лек, мени не припада.

Пожури па хитро баци у реку
све моје наде и дуга чекања
и пусти сузе да заједно теку
без помена и надгробног спомена.