Месец: октобар 2022.

БЕЗВРЕМЉЕ – Душан Комазец

Ми бејасмо одмах, а не једног дана
овде, где се воли, ратује и јеца.
Због поља божура небеска смо деца
над којим гавране јата црних врана.

Скрнаве нам прошлост због нечасног мира,
па кавказоиди опако обесни
што скриваху своје крвожедне десни,
постадоше врли потомци Илира.

Ал’ Божанско око никада не дремље!
Кроз патину нему, к’о сунчеви зраци
ненадно никнуше словотворни знаци!
Нови дан с уздахом извори безвремље.

Пронађена гробља где су наши „ знанци,”
тај траг загубљени што истином зрачи,
опет би да мину исти освајачи.
Да л’ ће неки други постати Винчанци?

Ми, што „залутасмо” због временског хира,”
чијом крвљу хује прадавна пролећа,
што сиђосмо с коца, ал’ не и с распећа,
дохујасмо овде из Лепенског вира?

СВЕТЛОСТ

Бићу спремна за грубост буђења у рачвању ноћи и првог свитања.
Уснућу у оку светлосне моћи,
упамћене слике часа виђеног,
у далеком сну јутарњем.

Разазнат’ ћу једно време,
новог дана у буђењу зоре
јавом ношена,
и пажљиво ћу сликати трајање…
Разгртаћу мрачне облаке
у порочном времену,
да бих се у светлости умивала…

Не, нисам сањар,
нити калемар воћа у рукама песника што туле ову вечност…
Води ме мала искра
светлости на крају тунела,
што је преплавила бескрај у виду жеља,
и ову затровану тмину,
која просипа људску горчину,
на поља где је требало мирисати цвеће…

ИЗМЕЂУ ЖИШКЕ И ПЕПЕЛА – Љиљана Тамбурић

ИЗМЕЂУ ЖИШКЕ И ПЕПЕЛА

У ноћи пурпурног месеца, уз вино и блуз што убија,
сретоше нам се погледи к’о два злочинца у ћелији…

Из мене побеже Газела, с’ очима невиног анђела,
спадоше, крила ми бела, у ватру жарког заноса.

Бедра су моја узаврела, постала део твог тела,
прсте сам танке, међ’ твоје, несташне прсте уплела…

Рамена сам ти љубила, к’о да сам пијана невеста,
ти си ми скупљао косу, што се по теби расула.

Додирнуо си ми образе, док сам пред тобом црвенела,
у грудима нам је олуја, од жеље и страсти беснела…

Под ноге, маске смо бацили, испод нас земља је горела,
а прошао је тек трептај, између жишке и пепела.

Љиљана Тамбурић

OBAVEŠTENJE 2.


Поштовани песници, Књига “ПОД ИСТИМ КРОВОМ – ПОЕЗИЈА 1.” је одштампана. Молим све учеснике у пројекту да пошаљу своје адресе на мејл: pesnik@poezija.rs  како бих им послао по 9 књига.

За издавача: Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “OBAVEŠTENJE 2.”

ЈЕДИНСТВЕН – Андреја Ђ. Врањеш

ЈЕДИНСТВЕН

Флегман, могло је небо пасти трепнуо не би, ништа га није могло сломити, збунити, довести до и благог немира. До краја живота трошио је мир, никога није примао, ником није ишао, ништа му није требало, није ни тражио, није се жалио. Умро је у јулски дан. Сунце је било у зениту и мир је његов са њим   нестао. Упознао сам сличне, његов мир је остао уникатан. Тражио сам такав мир, све док нисам  осетио властити немир. Остао је у мом забрану јединствен.
Настави са читањем “ЈЕДИНСТВЕН – Андреја Ђ. Врањеш”

РАЈСКА ВИОЛИНА

На крилима ветра,
преко воде и дубина слојевитих,
до висина прозрачних,
нежни ме пој успаванке осваја.
Плодове излива смеле.

Изнад гудала црвена срца лете,
а светлост месеца преливена благим нотама,
преко образа прелази све чешће.

Ускомешаност не прелази праг
и оданост је неупитна.
Тихим таласима неба снови освојени
топе се од задовољства
у медним тренуцима.

У руци анђела
док свира Рајска виолина,
све до рујног свитања,
љубљеним звуцима.

ПУШТАМ ТЕ

Шта је љубав?
Искрена реч, а мачем реже,
зна да убија.
Лађа потонулих на дно океана,
срушених буром таласа.
Ни чамца за спасавање,
а ни галебова на видику
да им се за крила ухватим
и полетом…

Ма, коме је то важно?

Није ово песма
што је у стиху пишем,
не говорим слатку риму,
горчином дишем.
Ох, љубави,
ПУШТАМ те, иди !
Овде ти није место.
Навикао си;
Лажно да те воле,
да ти се смеше
и пусте ти слободе.

Сад кривиш искрено срце
што ти се дало.
Од борбе одустанем ове.
Умрећу тихо знам,
болан је крај.

BALADA O RATNIKU

 

Tužni vetri probudiše zoru,
bezdan ječi gladan ljudskog mesa,
kišne kapi plešu po prozoru,
to zbog ljudi sad plaču nebesa.

Šta li radi moja verna žena,
dal’ u strahu oči su joj svele,
zbog zlih ljudi mlada ostavljena,
od brige joj kose pobelele.

Krhka hrabrost ustuknu pred strahom,
sa nemirom u srcu se bijem,
u grudima borim se sa dahom,
kako ljudsko biće da ubijem.

Zolje zuje k’o otrovne ose,
krvlju svojom zemlju natapamo,
mladi ljudi borbom se ponose,
a grobove sebi već kopamo.

Gledam mlada raztrgnuta tela,
posejana kao rodno seme,
po telu im pada slana bela,
dok im krvca ističe iz vene.

Kada zamru emocije snažne,
i porivi lažnih pravednika,
slaviće se sve pobede lažne,
bez poraženih, bez gubitnika.

Bože sveti ponizno te molim,
da ne bude nikad više rata,
da se vratim ženi koju volim,
da zagrlim rođenog mi brata.

Da milujem žuto klasje zrelo,
i na decu svoju nežno pazim,
da u zdravlju šetam svojim selom,
kad nedeljom u crkvu odlazim.

autor
Jovica N. Đorđević

ZNAKOVNA MISTERIJA

Čekajući nostalgični čin,
sećanja slede iza samotne zavese,
zaključana besno udaraju vazduh,
životinjskog srca u teskobi uma.
Zarobljena svakodnevnicom
ignorišem sve što mi treba,
viseći o svklenom koncu odluke,
svaka se bori preživeti.
Neizbežno moraju dani obuzeti čulo ljubav,
časno mesto.
I svaki blagosloveni trenutak obeležiti
blizanačkom stopom rasta unutar duše.
Nijedna tuga, ne može zauzeti tok sreće.
Grčevito se borim za blago,
da oživim svesnije očima vatreni sjaj.
Nošene vetrom promiču slike,
bol i patnju ostavljam u truleži
jesenjeg lišća.
Jednostavna je misterija voleti danas
i voljen biti sutra,
jasno pokazuju znakovi pored puta.