Бићу спремна за грубост буђења у рачвању ноћи и првог свитања.
Уснућу у оку светлосне моћи,
упамћене слике часа виђеног,
у далеком сну јутарњем.
Разазнат’ ћу једно време,
новог дана у буђењу зоре
јавом ношена,
и пажљиво ћу сликати трајање…
Разгртаћу мрачне облаке
у порочном времену,
да бих се у светлости умивала…
Не, нисам сањар,
нити калемар воћа у рукама песника што туле ову вечност…
Води ме мала искра
светлости на крају тунела,
што је преплавила бескрај у виду жеља,
и ову затровану тмину,
која просипа људску горчину,
на поља где је требало мирисати цвеће…