РАНИ ЈАДИ – Душан Комазец

    Само један у низу
    Што душу јој је дао,
    а бејах тако близу
    да бих се покајао.

    Кажњен сам судбом клетом,
    а ко ће њој да суди
    што нестала је с летом?
    У мени јесен руди!

    Можда је узлетела,
    јер је висине маме,
    ал’ није, није смела.
    На небу звезде пламе!

    Можда јој негде суде
    за дане прошле, блудне,
    за све тренутке худе,
    године узалудне?

    Тражим, ал’ куда поћи?
    Можда јој душа лута
    ледном сибирском ноћи,
    самотна, без капута?

    Пакујем кофер тугом,
    јер ми тишине слуте
    на путу немом, дугом,
    немири који ћуте.

    Разуздали се дани
    у бесконачном низу.
    Још боле јади рани,
    јер бејах тако близу.