КРЧМАРИЦА – Душан Комазец

Отац ми је говорио често:
„Копај сине винограде, њиве…”
„Где си рођен, тамо ти је место,
гледај како други људи живе…”

Знам да јесам можда олењ био,
за мотику нисам им’о дара.
Грожђе берем, баш и нисам пио?
Све напустих с “нешто мало пара”.

Покајах се пре но што сам крен’о,
чујем оца, сав од муке стење.
Кубуру је за појас заден’о,
проблем он је за моје решење!

Хитам журно, одлазим далеко,
знам да нећу можда негде стићи?
Баш ме брига не чека ме неко,
винограду више нећу прићи!

Кад ја тамо, а оно међутим
плитак поток, ал’ вода дубока?
Не знам којом стазом да се путим
да побегнем од оца пророка?

Двоуме ме мисли нагле, тешке?
Пут без краја препречила Дрина,
па похрлих наоколо пешке.
Кад одједном, крчма и планина!

Крчма празна, јеца виолина,
плач безгласан чује се до неба.
Сама ми се точи чаша вина.
Све је добро, тако ми и треба!

Ал’ гле чуда, из липова лада
сва у белом као горска вила,
крчмарица, безобразно млада!
Да је боља, не би добра била!

Зуби бисер, усне као ружа,
када ходи к’о да коло вије.
Прекори ме, а осмех ми пружа:
„Зар се тако црно вино пије?”

Седам дана учила је мене
све о вину, посла сам се лаћо.
„Црни ризлинг” опчини ми зене.
Сваку грешку пољупцем сам плаћ’о.

Осмог дана гром из ведра неба!
Стиже отац, па „удари” ниско.
Пред њом викну, тако ми и треба:
„ О срамото, све си паре списк’о!”

Иако је баш прек био човек
без речи ме он одведе журно,
ал’ његова неће бити довек.
Прохујаће ово време бурно.

Неки људи ничег се не стиде,
решио је одмах да ме жени.
У манастир он више не иде,
јер је “бога убио у мени:!

Промених се, сад сам човек нови,
копам, режем, подрум виноточи…
Моја лађа мирним морем плови.
Сваке ноћи сневам „ њене” очи?

Време хуји, бабо ми умину,
тек сад видим, грешио сам много.
У вину сам спознао истину,
мало сутра без њега сам мог’о!

Одавно су прохујала хтења,
дани моји све су мање дужи.
Код мене се баш ништа не мења,
вино пијем, ал’ „она” не служи!