ПЕСНИКИЊА ИЗНАД НАДАХНУЋА
Жељка Аврић припада оној врсти песника која је таленат искуствено брусила као студенткиња књижевности у широком временском распону , враћајући се едукативно али и лично спознајно нашој и светској песничкој збиљи. У маниру песникиње која поезију открива свакодневно,суптилно себе постављајући у посматрача властите поетске имагинације. Поетика је њезина потреба, колор живота, стваралачка радост, она је изнова моделује, желећи да свакој збирци да
креативно ново, уверљивије, па нас тако изненади пријатно сонетом, сонаре звонити, истаћи треба да постоје две врсте сонета онај Петраркин са два катрена и две терцине и Шекспиров три катрена и двостихом, сонет ни данас као изазов није напуштен, сонети се вежу у венац од 14 сонета,последњи стих сваког сонета,понавља се као први стих идућег, није једноставно решив.
Захтеван сонет у поимању песничком, може бити кадкада замком, опасна могућност да се скрене у духом плитко, недовољно снажно. Наша поетеса у опипљивој форми ,, складби „ бриљира, исказује раскош талента и теоријског знања којег несумњиво поседује. Њена поезија није шематизована, меланхолична права линија. Аналитички припремљена она улази у сваки изазов одговорно предано. Поред одлике да проникне, изнедри ново, она контролише свој полет у песничкој визури.Ради се о песникињи несцрпног песничког сензибилитета, виспреној и надареној, кадрој да се понесе са изазовима, која зна шта неће, препознаје финесе осећа их урођено, користећи се крвно лексиком емоцијом њезиног унутарњег , као неизбежно креативног што можда и није тенденција али јесте поетски код, извориште. Традиционална колико и модерна она поезију претвара у радост , као гесту, да се издигне изнад профаног у више песничке домашаје. Аутентична метафориком, не изражава тјескобу већ ширину, није песникиња сете, већ стихољубиве нежности, особене ведрине песничке. Враћа радост у одавно напуштено, чинећи нас радосним. Интонира раздраганост коју просипа унутар катрена, животно удаљена од страдања не може другачије него да разгаљује, подиже расположење. После исчитавања њених песама излазимо из себе релаксирани, ојачани лепотом стваралачког. Могло би се још казати да њена поезија има запитнички карактер у којој је доминантно питање о судбини човека и разјашњењу егзистенцијалних проблема опстајања.Песникиња живота и покрета, допадљиве изражајности, делујe као диригент хора изразите милозвучности, који одјекује временом.
© Андреја Ђ. Врањеш
