БАЛАДА О ВОДОПЛАВНОЈ ЗЕМЉИ – Љубиша Бата Ђидић


БАЛАДА О ВОДОПЛАВНОЈ ЗЕМЉИ

По Србији земљи кад се шћаше
Две Мораве под Сталаћом сташе
Две Мораве небеске плавуше
Како сташе ту град засноваше

Како сташе љубав крунисаше
Обгрлише госпођу Јелицу
Обгрлише војводу Пријезду
Венчаше их скоком у Мораву

Када цвату јаблани и лузи
То Јелица точи груди беле
Кад мирише смиље и босиље
Разлива се њена душа селе

Кад се ваља дрвље и камење
Кад хајдуци из потаје газе
То Пријезда по Морави оди
Нит му знају стазе нит богазе

Кад Србију Морава поплави
Сви мисле на времена давна
Не, то њина љубав се разлива
Србија је од тад водоплавна

Настави са читањем “БАЛАДА О ВОДОПЛАВНОЈ ЗЕМЉИ – Љубиша Бата Ђидић”

УЗ 650-ГОДИШЊИЦУ ГРАДА КРУШЕВЦА – Љубиша Бата Ђидић

УЗ 650-ГОДИШЊИЦУ ГРАДА КРУШЕВЦА

Да Србија није изгубила своју државност крајем 15 века, и овде би ренесанса, као велики духовни покрет, који се ширио Европом, имао под династијом Лазаревића и Бранковића своје моћне одјеке.

У „граду господства ми… Крушевцу“ како се на повељама потисивао Кнез Лазар, у то ренесансно време, ниче Лазарица , први архетипски примерак тзв. моравске школе која ће бити синтеза свеукупне уметности како у архитектури, тако и у сликарству, вајарству, и пратећим облицима музичке културе, писане речи и уметничких илуминација.

У господственој и високообразованој кнежевој породици гајиће се моћна књижевна реч не само у Кнежевим Повељама, или текстовима кнегиње Милице, већ ће посебно заблистати кроз књижњевне радове Деспота Стефана Лазареввића, Јелене Балшић и Јефимије, која ће постати незаобилазна баштина свеукупне српске књижевности.

Тако ће Крушевац, у ренесансном успону, од те 1371. када по Раваничкој повељи везујемо његов настанак, у годинама које следе, збрати многе духовнике, богослове, сликаре и живописце , писце и преписиваче, уметничке грнчаре, градитеље…Поменимо писца и преводиоца Инока Исаију, творца Слова о писменах Глигорија Цамблака, неимара Рада Боровића који гради Љубостињу и живописца Макарија, Теодора живопицсца Руденице, Константина који у Раваници уживо слика ктиторску композицију кнежеве породице, песника Андонија Рафаила, Коннстантина Филозофа који пише житије Деспота Стефана Лазаревића, или Данила III, ктитора Дренче који бележи Повесно слово кнезу Лазару… Одакле потиче будући завет Лазаревог определења за вечну идеју слободе („умримо да свагда будемо живи…“)- за идеју царства небеског, за идеју косовског завета.

Можемо ли, ми данашњи савременици честитог кнеза из дубине векова, наћи себе из те величанствене идеје ренесансе, у идеји нашег идентитета и континуитета, када говоримо где смо после 650 година?

Имамо ли право на тај контиуитет кидан историјсикм тегобама које смо трпели зато што смо „наравили кућу насред пута“, односно зато што смо имали више историје него што је могао да поднесе овај бусен српске земље.

Где смо данас?

Можемо ли достојно у генерацијама које се одужују времену од шест и по векова да кажемо да смо опет свој на своме, опет у свом осећању будућности.

По ономе како како смо се дали где је требало, и како се нисмо дали где није требало, часно можемо рећи – да можемо!

Настави са читањем “УЗ 650-ГОДИШЊИЦУ ГРАДА КРУШЕВЦА – Љубиша Бата Ђидић”

МОРАВСКА ТРОЈЕРУЧИЦА – Љубиша Бата Ђидић

МОРАВСКА ТРОЈЕРУЧИЦА

Само ти прерушена
у три моравске реке
 ходаш Србијом
Мајчице

Само ти
за великих поплава
а задесиле су нас и ове године
одвајаш наше чисте брзаке
из туђег муља
Бистра Разводнице

Настави са читањем “МОРАВСКА ТРОЈЕРУЧИЦА – Љубиша Бата Ђидић”

У ПОХОДЕ ГАМЗИГРАДУ – Љубиша Бата Ђидић

У ПОХОДЕ ГАМЗИГРАДУ


1.
Пре него што сам га посетио
саздао сам све његове куле
сместивши их пажљиво у моју висину

поставио прекрасне розете
сместивши их пажљиво
у моје очи

исклесао музе, нимфе и грифоне
сместивши их пажљиво
у моје у груди

и гробље
у своје
кости

и наравно
побио сам многе робове
и правио многе баханалије

као да ја не знам из овог времена
како се правила историја
из оног времена

И никако нисам хтео да одем
и слушам како ту исту причу
понавља онај брбљиви водич

Тог дана кад сам посетио Гамзиград
одустао сам
да одем у њега

2.
Да би знао да изађеш
мораш знати како си ушао
у ово место

Они те могу пустити
као Диониса с музама и грожђем
као легионара у војсци Галерија

ил као Сократовог ђака
ако си понео
чашу отрова

Ал нико ти у све то
неће овамо веровати
боље да се вратиш

у своју
камену опну
у камену постељицу

да танким пипцима каменог паука
предеш сву ову камену историју
у коју сви верују

Док ја не дођем да те пробудим
давно уловљен
у твоју мрежу

Настави са читањем “У ПОХОДЕ ГАМЗИГРАДУ – Љубиша Бата Ђидић”

ПОЕМА КАО (О)ПОРУКА ЉУБАВИ – Љубиша Бата Ђидић



ПОЕМА КАО (О)ПОРУКА ЉУБАВИ


У богатом опусу песника Ђорђа Врањеша (193О – 2ОО4) који је поред других књижевних разуђености објавио и десетак збирки песама, нашла се и поема из 1966. године Опорука за мог сина. Као гимназијски професор књижевности по разним местима родне Босне Ђорђе Врањеш је у својој лирици дуговао оној завичајној искри која је истовремено носила све од егзистенцијалних тема у најуниверзалнијим значењима. То ће се посебно видети у овој поеми која носи у својој унутрашњој лектири оне танане вибрације јесењиновско – лоркијевског тона. Обраћање сину, којег тражи у људским беспућима, у нежним сновима, у егзистенционалној стрепњи.

Чекао сам те
по парковима градова
кад падају жуте пахуљице
сваки опали листић
био је ријеч љубави
њежно упућене
теби у предходницу


Поема је заправо историјско обраћање оца према сину кроз унутрашњу катарзу у племену у којем живи, кроз унутрашњу љубав и спољашње страхоте, јер окружење уз сву занесеност љубављу носи тле туђинства:

између
двају збјегова

двију слобода
двају болова
двије љубави …


Тако ће субјект сина поистоветити са трагичном судбином свог национа и његовом историјом. Првотно радосно кликтање животу, оном који је на свет дошао као ембрион, у каснијој исповести, у свету којим ће бити окружен, добиће горак укус разливен у елегичним стиховима поеме.

Песниково завичајно биће додириваће и Kозару као судбоносни топоним и друге асоцијације које су одређивале у његовом песниковом бићу његово историјско биће, уз сву интиму свог унутрашњег универзума у којем је легла ова топла лирска исповест. Чак да није успела да одговори свим законитостима која би морала носити, она се искупила у законитостима срца.

Сежући у догађања која носе далековидост нових истина које ће се догађати у будућим временима, унутрашње песниково врело нас је само потврђивало у оном у чему ћемо бити наредни.

То чуло да се предвиди будућност макар и својом смрћу, побеђује животом као заоставштином за будућност.

Настави са читањем “ПОЕМА КАО (О)ПОРУКА ЉУБАВИ – Љубиша Бата Ђидић”