МОЈА ЛУКА – Љубица Жикић

 

МОЈА ЛУКА

Има реку посред града,
Без таласа, вез вирова.
У песми је увир нашла.

Текла река Лепеница.

Има хумку на пропланку.
У срце ми цела стала.
Ту су деца ратом пала.

Текла река Лепеница

Има птицу од камена.
Крилом ломним наткрилила
на хиљаде сањалица.

Тече река Лепеница.

Настави са читањем “МОЈА ЛУКА – Љубица Жикић”

Visits: 458
Today: 1
Total: 1790263

НЕОБИЧНА ИГРА – Андреја Ђ. Врањеш

НЕОБИЧНА ИГРА

На Дунаву, на левој обали седео је на клупи озбиљан млади човек, на увек истој клупи изрезбареној краћим, женским именима. Зурио је чекао, није знао кога у
живом протоку, људи, ствари и времена, хтео је да погледа напокон у леђа монотоном дану.

И док се снебивао хоће ли устати и кренути у правцу одакле већ деценијма долази, изненада се појавила непозната жена средњих година и са краће дистанце га упита :,, МОЛИМ ВАС КОЛИКО ЈЕ САТИ“? Рекао је да не зна јер нема сат,имате ли телефон,немам нервозно одговори од животних недаћа којих је тих дана имао на претек. Није у први моменат знао шта је тој жени, зашто инсистира, одакле јој толико куражи. Настави упорнија, желећи доћи до њој знаног циља, подпитањем, оставили сте сат и телефон код куће? Не, не, немам ни сат ни телефон. Како немате сат? Не треба ми, већ помало дрзак одговори. Како се у времену може без сата упита са чуђењем, не интересује ме време. А како може да Вас не интересује? До сада је време газило мене, сад ја газим њега. А да нисте ви малко у свом свету, пре него што је хтела добити одговор, она га погледа дубоко продорним погледом, негде где ни није могао да докучи.

Близу је становао, устао је и журним ходом као да се склањао од нечег опасног, одлучи да напусти укупно дешавање. Дошао је брзо до пред врата властитог стана, од реке стан је био удаљен, надомак близу Дунавског парка, она га је пратила, био је црн, висок, атлетски грађен и рекло би се врло свој. Убрзо се огласило звоно, kада је отворио врата угледао је њу, чуо је опет онај исти алт. Ја сам Инес, јел могу код Вас на кафу, али ја не пијем кафу, добро онда може чај. Ушла је скоро као у свој стан, на музичкој линији у пролазу одврнула је музику махинално, чула се Арсенова композиција (ОНО СВЕ ШТО ЗНАШ О МЕНИ), он пристави воду за чај у неком изханђалом кувалу, када је био готов, понудио је гошћу, сео на фотељу да погледа ауто карту коју је добио уз новине . Осетио је иза леђа додир њезиних руку, била је искусна … Јесте ли ожењени, шапатом? Да да јесам, па где вам је жена, отишла је у Пољску, обилазак Кракова. Више ништа ниј било у снази ни ума ни тела. Обоје препуштени ломили су време уздасима. Следећег јутра је отишла вани пре његовог буђења. На столу цедуља и кратак текст.

Не тражи ме, јер ме не можеш пронаћи, живим да бих се играла, играм се да бих живела. Догађај је остао забележен на слици којој је дао име НЕОБИЧНА ИГРА. Какав блесав дан рекао је, хитан за заборав рече и пркрсти се испред иконе свеца…

Настави са читањем “НЕОБИЧНА ИГРА – Андреја Ђ. Врањеш”

Visits: 187
Today: 1
Total: 1790264

БЕЖИВОТНА РЕКА – Јасмина Димитријевић


БЕЖИВОТНА РЕКА


Дођох крају своме на згасло огњиште,
у којему нема некадашњег жара
Суморна ми душа само једно иште
да се на мом прагу неко разговара.

Двориште ми пусто у коров зарасло,
главицу промаља тек по које цвеће.
Рањено би срце само нешто спасло,
да буде ко некад, али бити неће.

И бунар је стари пресушио давно,
Сад ни њему више ништа и не треба.
време му његово прохујало славно,
кад уз ледну воду довољан је хлеба.

Знам да ме у кући иста пустош чека,
умрло је са њом, угасило се све.
Најдраже однела беживотна река
зашто оста сећање, што није ко пре.

Настави са читањем “БЕЖИВОТНА РЕКА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 88
Today: 1
Total: 1790265