Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018.

(ПОБОЉШАНА ВЕРЗИЈА ТРИМА ВАЖНИМ ИЗМЕЊЕНИМ РЕЧИМА, 14. јануар 2019.)


МОДИФИКОВАНА АКТУЕЛИЗАЦИЈА ДАВНИХ ЛИРСКИХ ДРАМСКИХ ПРИЗОРА – Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018. Режија, адаптација и сценографија: Егон Савин.

Готово екстатички аплауз и друге сличне манифестације упућене овог пута бар једнако, чини се у овом случају, драмском тексту, колико и редитељској инвенцији – показале су да је Чеховљев УЈКА ВАЊА данас надрастао свој досадашњи проверени театарски значај.

Изгледа да је садашњем гледаоцу УЈКА ВАЊА, који већ 120 година опстаје на свим светским позорницама, постао најважнији драмски текст овог великог песника позоришне сцене.

Индикативна су споменута, данас измењена и појачана реаговања „западнобалканског“ гледаоца на ово добро знано дело светског драмског наслеђа. Она представљају не само значајан позоришни чин него и важан културолошки, социолошки, политички, етички и цивилизацијски догађај за овај део света.

Aли, пошто сличне реакције изазивају сва велика извођења ове драме – код ,,незападнобалканских“ гледалаца (дакле, и међу кумовима одреднице ,,западнобалкански“), могло би се рећи да и ти, најважнији делови света, листом данас дубински добрано измењени, показују да су им социјалне, политичке, етичке и емотивне прилике бремените западнобалканским синдромима, такође…

Требало је да прође 120 година да говор о овој драми и реакције на њу почињу да прерастају позоришне конотације, допуњујући их сферама разматрања у које аутор није никада могао ни помислити да ће му драма имати приступа.

И западнобалкански и изванзападнобалкански обесхрабрени, детронизирани, бесперспективни човек и грађанин одједном доживљава ликове и збивања на сцени као властити одраз, наслућује у овој представи могућност и нужност заснивања властите наде и вере у себе и друштво, неопходност успостављања свог дигнитетног личног, породичног и друштвеног статуса. Укључујући и повратак свог етичког језгра: загубљене емпатије – заточене у мрачним друштвеним лавиринтима који је спречавају да и закратко изрони било којим поводом, слабећи човеково самопоштовање и снагу осмишљавања борбе за промене.

Чудесни Чехов, драмски писац са, показује се дугом задршком, иако тмуран, невесео, ломан, одвећ благ и као лиричар, без икаквог наума да мужевно драмски проговори и пресече, са ликовима који се поражени и изопштени вуку по сцени – одједном у данашњем гледаоцу разгорева већ одраније наслућивано опредељење да све може бити другачије, да није све изгубљено, да и у лошим условима ваља функционисати (став Соње), да не само за човека него можда и за човечанство има спаса, а не једино за шуме „које се немилице секу“, што Астров стиже да запази.

Настави са читањем “Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018.”