ODA ŽENI – Ljiljana Tamburić

ODA ŽENI

Sva sunca svemira obasjaše Boga
A on među njima zapazi Danicu
Ništa lepše do tad ne vide od toga..
Čoveka već beše stvorio od sebe
I telo i lice dade mu od svoga
Ali tada reši… da mu stvori ženu…

Izvadi čoveku prvo meko rebro
Zajedno sa mesom i krvlju crvenom
Ostavi mu ranu večno otvorenu…
A od kosti sklesa malo divno telo
Lepotu što ume snazi da prkosi
Požudu i želju medom prelivenu.

Ostavi je bezimenu i golu u raju
Da krasotom seni drveće i ptice
Ženi od početka ne svide se tamo
U njoj se probudiše mnoge pitalice
Htede da postane kakvu je sad znamo
Da caruje umom i snagom lavice

Gde si pošla ženo, čovekovo rebro?
Mesto ti je bilo – polovina puta
između muškosti i junačkog srca.
Postaješ Dalila kojoj se grob ne zna
U tebi još bilo od Adama kuca
Za tobom se zatvorila od Edena reza.

Настави са читањем “ODA ŽENI – Ljiljana Tamburić”

Visits: 625
Today: 2
Total: 1790277

KAD MASKE PADNU Ljiljana Tamburić

Kad maske padnu

Čudna je ljudska sudbina huda
U svima nama po dvorska luda
Što smešno hoda, kićankom klima
mirno se na ” ludo” odaziva…

Na svima nama stotinu lica
Poput zverinja il’ poput ptica
Nekad su meka k’o rep od zeca
Nekad blažena k’o lica sveca

Mnogo smo puta od zloga gori
Zatamnili bi svitanje zori
Iz inata bi u bezdan pali
I ne bi priznali da smo mali

Putevi čudni vode nas svuda
Nečiji prav je, nekom krivuda
Onom što pati duša je čista
U nadmenoga ne vredi ništa

Naizgled lepo, pod opnom trulo,
Drugo, ti ničim, probudi čulo
Tek kad zagrebeš, masku podereš
Možeš suštinu da razabereš

U toj suštini istina leži
Svako od sebe samoga beži
Tuđe vrline na sebe prima
Licemerno se ponosi njima.

Zašto, kad svako posebnost ima
Klica dobrote čeka u zlima
Kad nismo isti tek tad’ smo svoji
Zašto se svako sam sebe boji

Zaigramo se… Bacamo karte
Hajde da danas padnu nam maske
Kraj i početak isti je svima
Ali između…svak’ svoje ima

Povucimo se u svoje biće
Osmehnimo se na svoje lice
Zenice naše nisu ni slične
Zašto bi duše bile dvolične…

Ljiljana Tamburić

Visits: 32
Today: 2
Total: 1790277

ULICA

ovo je pesma o
ljudima koji
prolaze mojom
ulicom
jedan je pljunuo
drugi bacio opušak
treći je pao
– zgrožen već viđenim
a možda se
samo okliznuo
pokušavajući da pročita
zgužvanu stranicu o
Aristotelu
sletelu ni od kuda
a
natopljenu izlučevinama
opojnog smrada grupe
prethodnih prolaznika
ko bi to znao…?
trudim se
pratim
deo sam čovečanstva
na meni je
previše ozbiljan
ali
dragoceni zadatak
civilizacija se mora izdići nad sobom
i tada skočiti strmoglavo
e
to analiziram
đavo me odneo
Visits: 47
Today: 1
Total: 1790277

Еве ги па – Зоран Јовановић

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
Поштовани пријатељи,

Да није било вас и вашег интересовања за оваквим причицама, вероватно не би било ни наставка књиге „Вика ми Лејка“.

Коментари које сте писали на друштвеним мрежама, после читања наших догодовштина, навеле су ме да и те причице сложим у књигу занимљивог наслова, написану лесковачким дијалектом, Еве ги па, што би преведено требало да значи – ево их опет, ево их поново, или у складу са насловом једне давнашње домаће серије – Повратак Отписаних.

У време кад осмех постаје све скупљи, надам се да ћете се током читања ових причица бар једном насмејати, што ће уједно и бити потврда да је наша кафанска дружења стварно требало ставити у корице књиге.

Инспирацију за писање причица налазио сам у стварном све-ту, међу обичним људима, у новинским насловима, политичким дешавањима, коментарима које људи пишу на друштвеним мрежама и сличним стварима, покушавајући да из њих извучем само оно што може да насмеје читаоце, играјући на карту да је смех гарантован – ако то напишем на дијалекту.

Добро дошли на место где бар на кратко можете да заборавите на све остало.

Лејка и ја, чекамо вас између редова.

Зоран Јовановић

1.

– Зоћо, мајке му га, никако да се видимо – вика ми Лејка.
– Па кад те нема – викам ја. – Куде се зацепујеш кад неси у кафану.
– Ееј, еве раним свињче и чувам голуби.
– Ма, откуд сад свињче и голуби. Шћев ти голуби кад се не разумеш у њи?!
– Даде ми човек! Вика летив пуно, да изводим од њих па да се такмичим догодине.
– Аха. А свињче?
– Е, њега ми наплати. Вика, боље летив ако има и свињче.
– Можда – викам ја – ако једев концентрат поред свињче.
– Не, бре, Зоћо. Не разумеш се ти. Кад треба летив, закољеш свињче, да замезив другари кад дођев да судив такмичење.
– Е, Лејке, не разумеш ти. Ако летив сас заклано свињче, сас јагње на ражањ рекорди постављав – смејем се ја на будалу.
Тер по тер, у зајебанцију, он се нешто досети: – Видеја ли си, Зоћо, како Лека Траилов турио таштину слику на капију?
– Коj бре? – чудим се ја – Што па ташту, толко ли убава?
– Како бре, коj бре? П’л Лека Траилов, онај општинcки курир. Таштину слику турија, да плаши гости да не му у-легнев у авлију. Неје змија – вика – ал исто му дође почим и ташта је неки акреп.  Ех, живот му јебем, куде се сети. И куде ме подсети!
Видим ја ће падне сликање куде ташту. Мислим се, турио би ја и таста на слику, него ме стра да не се здавив, па ице-пив слику. И, док ја такој бијем главу како се таст и ташта апев на слику, он ће па: – Него, Зоћо, да ти рекнем нешто. Размислија сам се и укапираја сам што ми је пропала љубав с Мицку?
– Знам. Нашла бољег – викам ја.
– Не, брате. Несам успеја да ву дирнем душу.
– Уууу, куде не. Ти си па Фројд, брате, кад нешто одвалиш.
– Јес, батице, тражила је да ву дирнем душу….а ја, слепац, од деколте даље ни макац.
Настави са читањем “Еве ги па – Зоран Јовановић”

Visits: 1025
Today: 2
Total: 1790277