СНОВИЂЕЊЕ- Душан Комазец

Видовита слутња неког новог доба
кроз прозоре хрли уснулог Балкана.
Вапаје безнађе хоће да испроба
заруђеним снима у смирају дана.

Постеља, нас двоје загрљени, сами.
Све прекрива спокој, само тужне нити,
невидљиве оку, скривене у тами
знају, с појутарјем овде нећеш бити.

Заборавио сам свађе и инате
у тренутку кад се сновиђење збило.
Постао испосник ког тишине прате.
Од бола се срце само скаменило.

Због жуборног срца ход по танкој жици
у зачетку сам се од себе уплатни,
па пут којим ходе свеци и грешници
раздвоји се. Мени оста онај блатни.

Мост прилике нисам саградио часно
за ону ка којој хрле мисли врле.
Пуцају потпорњи, јаучу безгласно
док од мене беже чежње неумрле.

Наоружан зубом времена и бола
мамим појутарје руменилу бледом
да разигра жубор срца, што до пола
немиром трепери, пола је под ледом.

А када предели тог немира клону
пред свим налетима тужних силуета,
целиваћу нежно, к’о свету икону
сећање на занос прохујалог света.

Visits: 274
Today: 4
Total: 1789997

ОНА – Градимир Карајовић

ОНА

Очију тиркизних
небесно плавих
у просјају топазном
зеленом
Говоре тајне уздржане,
два ока, мирна
два камена сафирна

На портрету, у плавом,
само очи гледао сам њене
красоте несуђене
Она, као фатаморгана
чаробна, постала је јава
оваплоћена, кад је израсла
из пустиње заборава.

Извесћу те једном
на пучину мојих љубави
да видим колики је газ
твоје бродице.

Под пуним једрима
све до хоризонта
иза кога се радују зоре,
да бродимо.
Тамо ћеш сагледати
моја сидришта.

Настави са читањем “ОНА – Градимир Карајовић”

Visits: 67
Today: 2
Total: 1789997