ЕЛЕГИЈА – Душан Комазец

Да л’ ћемо се срести на ушћу свог пута,
ми, жуборни вали узбуркане реке,
ил’ никада више, јер ми срце лута
улицама пустим прошлости далеке?

Пролеће у мени престало је давно,
нечујно, без речи, без одјека трубе.
Све сам битке своје губио неславно.
Био сам од оних који силно љубе!

Бејасмо ли драга ми две луче, што су
случајним сусретом, нежни к’о ириси,
светлоносних зора обљубили росу
и престали као најлепши мириси?

Ми смо само били два галеба бела
што бол подарише усамљеној хриди.
Ја сломљених крила, а ти узлетела,
да се чежња тужних очију не види.

Не хајућ’ за сузу која нежно кану
низ образе бледе, као да ме жали,
тад похрлих к новом, изгубљеном дану.
Тишина ми снове с тугом замандали!

Сада, као међаш немира и слутње
походим нестале стазе које мију
одјеци безгласних корака што тутње.
Призивају нашу давну елегију.

Знам, никада више нећемо се срести
на престолу чежње, већ кад душа бона
што срце остави на безнадној цести,
замирише миром пресветих икона!