ПРОЛАЗНОСТ ЈЕ ТАКО ЧУДНА – Андреја Ђ. Врањеш

Rating: 10.00/10. From 1 vote.
Please wait…


ПРОЛАЗНОСТ  ЈЕ  ТАКО  ЧУДНА

Сјев прошлости некад се догоди,
кад  на младост јутро тек подсјети,
радост свјетла, из ока провири,
кад се старост за љепоту свети.

Осједио старац у времену новом,
усамљеник преварен трајањем,
у њему се живот окорио,
посао му, бави се кајањем.

Ко бонаца вале, жал вријеме умири,
цијели живот носио је крут,
отишо је с болом,вратио се није,
кажу  био путник, изгубио  пут .

АЛАВА  ПЕСМА

Понела песма лепотом,
онда је нагло пала,
обећавала много,
на крају остала мала.

А да је скромније започела,
могла је бити за име већа,
понека песма ко алав човек,
мало му и срећа.

ВЕЧИТО ИСТИ

Зашто човек нема меру,
кад и ветар одмор воли,
кад ће људско да засјаји,
кад алавост да заболи?

Зашто човек лик свој губи,
себи даје голове,
машина на крв,
прави свеже болове.

АХБАБ


Ахбаб како су га звали сви у школи, ђаци и прфесори, био је лош ученик, али  нарочито хуман према  старијим. Имао је  потребу да се народски речено нађе, притекне у помоћ, донесе неопходно, изнесе стари намјештај, дохвати болесном лијек, подигне нешто тешко старом човјеку, што  ни младом није лако.Тако се себи чинио корисним и важним. Право име било му је Намик, нико га није знао ни звао по имену. Имао је калиграфски рукопис, његова слова су била истински ремег дјело на хамеру. Иако генерацијски није имао у школском програму лијепо писање, он је то чиниио волшебно са њему својственом лакоћом, тако прецизно и стилски да није виђено, а ко га је научио  вјештини није хтио  дати  одговор. Увијек би се вјешто извукао неким подпитањем, да би онај ко га је упитао, неким чудом, не знајући ни сам како, остајао без одговора. Па ипак постојао је код  ахбаба деликатан проблем који није могао и да је хтио превазићи. Бог му је одредио усуд, споро је памтио а што би и запамтио брзо је заборављао.  Због те мањкавости носио је са собом увијек
као сраслу брадавицу, црну актен торбу, није она дјеловала толико конфорно колико је ахбаб у њу  натрпати могао. Није желио да ризикује. Носио је сваког дана све књиге и свеске у школу. Распоред часова није фермао, није се он по њему орјентисао, опрему за фискултуру, блок, темперке, акварел бојице увијек је имао у торби. Заправо је носио све. За њега је могла важити латинска сентенција: Омниа меа мецум порто.(СВЕ СВОЈЕ СА СОБОМ НОСИМ). И још је
он носио много чега другог, изван школске намјене. Могло се у тој торби наћи  и нешто од предмета прве помоћи : Завој, фластер, мале маказе, пинцета,туфер, није му било тешко да носи. Имао је деведесет килограма и петнаест година живота на времена промаји. Увијек пуних уста стално је  жвакао, чинило се да је жвакање било његов највидљивији покрет. Није се дао преварити, више чудан какав је био, није знао  таблицу множења али је девизе конвертовао, чинећ то без икаквог интереса и  на овај начин чинио је услуге другима, а да никоме  није била јасна експедитивност овог тромог умом и чинило се још тромијег тијелом дјечака. Како питали су се у чуду?


Ахбаб није учествовао у рату, није хтио упрљати душу, покупио се једног бледог дана и онако веселог срца одпутовао у Шведску. Радио је тамо  занат индустријског ковача у  фабрици челика и био слободан другима увијек  да се нађе. А како би га упитали они  ријетки који су у карактеру имали поштење, колико дугују, рекао би јок, ништа, паре кваре.  Још га се сјећају  старији како са црном актовком, иде  тегли уз српску махалу, вадећи из ње у моменту  у целофан упаковану Тахан халву, потом упита другара поред себе хоћеш ли мало?  Безбели да   хоћу рече овај, извади затим ахбаб брзо папирну тацну и пластичном кашиком му одвали подебео комад. Је`л болан добра упита и не сачекавши  одговор,  онакав дебео тромо оде  човјеку којег је угледао у даљини да му ето помогне. Уносио је зајапурен заједно са непознатим ,,идиотски регал кроз кретенска врата“, како је књижевник Сидран  рекао кад су га негдје питали шта му је у животу било најтеже. Свако има своју нафаку рече стрија жена у пролазу, гледајући и слушајући цео призор.

МЕДАЉОНИ 

РАК

Главу као извидницу истура,
уназад се креће,
мучи га прошлост,
животом се негде враћа.

КОЊ

Споменик лепоти,

привесак човеков,
без њега би историја у месту
стајала.     



ПАС

Он је она верност,
која вечно траје,
између светлости и таме.


КРТИЦА

Очи јој не требају,
у невиду мрака,
живот и смрт,
њој су једна нада.



СОКО

Ал тај има око.

СЛАВУЈ

У њега је стала цела филхармонија.

БЕБА

Највећи човек је она.


МИМИКРИЈА

Паметан у окружењу глупих. (То је
када нас натера живот да глумимо
будалу).



ЖЕНСТВЕНОСТ

НЕЖНОСТ У ТОНУ.


МУЗИКА

ОНА ВЕЧНОСТ РАДУЈЕ.
 

СУЗА

ОТКРИВЕНА СРЦА ТАЈНА.


САВА

У ВРЕМЕНУ КАРМА,
СВЕТЛИ НЕБЕСКА И КАД ЈЕ ТАМА,
ВОДЕНА МЛАДА, ЛЕПОТОМ РЕКА,
П0 ЊУ СЕ НЕ ИДЕ,
ОНА СЕ ЧЕКА.
 
 
© Андреја Ђ. Врањеш.

(Прочитано: 67 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.305 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif