OMAŽ
(uz izvode iz stihova Đorđa Balaševića)
U ime svih nas što pesme pišemo,
Što kao i ti slobodarski dišemo,
Što sedlamo mrak u senkama bresta,
Što imamo čak i po nekog pevca…
Znaš da mi pesnici i nismo neke delije
I naši životi pišu ljute drame…
I nas je neka Olivera volela…
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!
Na prozore nam naleću leptiri glupi
I nose nas vetrovi kao maslačke,
Zaletimo se ponekad na vetrenjače,
Dok snivamo neko nam šapće…
A mi kao i ti, pevamo svoj bluz
Jer sami smo birali taj put
Da plovimo mutnim vodama sna,
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!
Lome nas vali, nose nas struje
I sami smo ko ona staklena stvar,
Svi bi želeli da živimo po svom
Za nas je i osmeh događaj.
Pišemo romane, pesme, novele
Dok nam u polju lome bagrenje.
Mi smo novi klinci iz medenih vremena,
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!
I ne znam šta bi tu moglo da se doda,
Neki bi to prosto tugom nazvali,
Al reči idu same,
O život piše ljute drame
Neko od gore vidi sve i povlači konce,
I pipnu se negde naši mali svemiri…
Izmišljamo stih, ko stih svih stihova…
Al kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!
