I BI LJUBAV – LJILJANA TAMBURIĆ

I BI LJUBAV…

… I bi ljubav…
Na ovoj se zvezdi hladnoj
punoj stenja i kamenja
sve promeni…
Za tren samo…
Zapraši se polen prahom
pustinja što davno sneva…
Zazeleneše se mesta
koja znamo i ne znamo…
Na nogama pčele vredne pronesoše vesti lepe,
sve noseći zrnca srece,
mirišući plavo cveće.
Raširi se ljubav svetom,
vetrovima što svud uđu
raznoseći radost ćutke,
što se kriju za planine
k’o da igraju se žmurke…
Na krilima ptice nose
poljupce ko pisma meka
I pevaju Odiseju
od čoveka, do čoveka…

I bi ljubav…

Leptiri se ljube nežno
prepušteni šarenilu,
samo jedan dan im dosta,
pa odlete u beznađe…
Svaka slatka, pa i gadna
životinja ljubav nađe,
da onjuši okot mladi,
nestrpljivo posle čeka…
Sve je ljubav što postoji,
sve što hoda i što gleda,
Sve ljubavlju zaliveno
ispod ovog plavog neba
Da se ljubav ne dogodi
šta bi bilo od čoveka…
Dal’ bi bio samo ratnik
koji mašta o slobodi
Il’ bi bio zli čarobnjak
što u tamu sve pretvara…
Dal’ bi čekali u sumrak
da se sunce ugljeniše
neizbežnim smakom sveta…
Dal’ bi trava zelenela…
Dal’ bi moglo da se sanja…
Šta bi bilo da nam ljubav
nije srca zaposela…
Pa nam ušla u sve pore,
u poglede, u dlanove…
U vita tela devojaka
za rađanja što su spremna…
U majčinske ruke meke gde majušno dete spava…

Al’ sva sreća…
Ljubav nam od Boga data…
Pa se promeni u trenu
sve što beše od kamena…
Zvezda ova postala je,
sjajna, plava, bajka lepa…
Što voljena od čoveka,
u svemiru zvezdanome
Živi ljubav, ko planeta…

Ljiljana Tamburić

Visits: 152
Today: 1
Total: 1789963

INSPIRACIJA – LJILJANA TAMBURIĆ

Inspiracija

Nekome se beznačajnim
čine stvari tek primetne
zamagljene kao sene
pred očima što se viju…
Ne vide se ni na svetlu
Ni u tmini nemoj, gluvoj,
Pod vodenom prostirkom se
i pod zemljom teškom kriju…

A u svemu…
Sred sivila,
lepota se šćućurila,
Otud zrači…
Samo čeka da je neko
s’ okom sjajnim,
S’ srcem zlatnim
Ugleda… Pa od nje satka
Ono što će razaznati
Nerođeni naraštaji…

Настави са читањем “INSPIRACIJA – LJILJANA TAMBURIĆ”

Visits: 174
Today: 0
Total: 1789963

NEDOSTOJNA – LJILJANA TAMBURIĆ

Nedostojna

Ja sam samo bleda posestrima Sapfe
A ni senci njenoj ni malo ne sličim
Ona tamne puti, ja se svetlom dičim
Helenske me oči kao nju ne krase

Koracima sitnim njene stope gazim
Koje dugo u kamenu urezane stoje
Moji prsti njene kletve sad se boje
Da se ne zanesem stoga jako pazim

Zar vodilju zvezdu da naljutim mogu
Smelost moja drčna u pesmama besni
Vidici su moji, vidno, jako tesni
A nade već pružam prema samom Bogu

U san nek te vranac galopom donese
Dok ti bela haljina miluje mu sapi
Pa mi neku tajnu večnosti ti šapni
Da se moja pesma do neba vaznese

Da ti ovo tražim, znam, dostojna nisam
Obaspi me verom, povuci za kosu
Učenica ja sam u ovome času
Strofama se slabim nevešto hvalisam

Sapfe, zvezdo moja, primi me u krilo
Ili me, litici, onoj ti dovuci
Da me dole glođu razjareni vuci
Ako ne osećaš pesničko mi bilo.

Nikada ti nije manjkalo lepote
I muške i ženske nežnosti u stihu
Žudnje što prerastu u bestidnost tihu
I telesne čari što ih leta stope

Tvoje ime živi i večno će sjati
Moje, tek je žižak u požaru šumskom
Zaplakala sad bih nada tvojom humkom
Samo kad bih mogla Sapfe da te vratim…

Nedostojna sam te iako se trudim
Nisam čak ni prva što krade od tebe
Prepisujem, gvirim, uzvisujem sebe
Lopovski se onda publici ponudim.

Afroditu nemam da pišem joj himnu
I da od nje pomoć zatražim u jadu
Zato sad u tebe polažem ja nadu
Jer osetih jednom da mi glavom klimnu.

Ljiljana Tamburić

Visits: 64
Today: 1
Total: 1789963