На путу кроз живот сустигла ме туга!
Тихи вапај жене што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.
Хтео бих да плачем, нестале су сузе!
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.
Немирна се душа расплињује свуда!
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца, нити уздах зора.
Настави са читањем “НЕМИРИ – Душан Комазец”
Месец: јануар 2021.
Voda koja nije voda
Na mojoj reci obala nema,
ni leva, ni desna,
a kamoli istok ili zapad.
Moja reka u vašim mislima drema.
I voda nikud ne otiče,
ni dole, ni gore,
ni ka čoveku, a ni u more.
Ona se samo ljubavi dotiče.
U tom miru, peska šum.
Sa tog virovitog dna,
kao reč moje glave,
klizi niz jezike tuđe
i spava s decom vašeg sna.
U njojzi život drukče diše.
I sunce se rađa leđima.
U jutra kao pod zemljom,
ta reka je vizija i večnost –
ona se mojom poezijom piše!
Jefimija
staro srpsko ime Jefimija nosi
zubu vremena ona sad prkosi
lepe li su majko te devojke
što ponosno srpsko ime nose
Božur sadi golom nogom gazi
ne da Kosmet da se zaboravi
ime joj je carskoga porekla
svojom ljubavlju viteza zaklela
da je čeka i da joj se nada
srce mu je poklonila mlada
ali za nju sada nema mira
sve dok truba Kosmetom ne svira
skupila je vile sestre svoje
celom svetu istinu da zbore
Kosmet bio i ostao duša
od knez Lazara do Branković Vuka
i za pretke i za pokolenja
srpski Kosmet svima nam je želja
Zaista, ptice
-dobrodošle ptice na moj
dlan od ovasa i riže.
U maglama popijenih reči,
razvučen i nizak vaš poj –
do mene krhko i utešno stiže;
Razlama se senka vas
i vaših krila u meni,
zbog jutra i vetra,
što ljulja misao i vlas –
kako dan sve više rumeni, rumeni . . .
Srećno vam bilo! – ali ja
ne mogu vam usne pružiti.
Zbog ovog grada i njegove memle,
budite moje pesme galija
i Bogovi će se s vama družiti.
СВЕТОСАВЉЕ-Душан Комазец
-
Свети Саво српско чедо
кренуо је путем Христа.
Где год крене, где застане,
све позлати, све заблиста.
Решио се Растко трона
и земаљске бедне славе.
Више воли јеку звона
него круну поврх главе.
Лечио је боне људе,
учио је српску децу
да нам царство вечно буде.
Хвала њему, хвала свецу.
На Врачару Синан паша
спали мошти Светог Саве
да утихне вера наша,
ал’ још јаче Срби славе.
Векови су прохујали
у голготи српског рода,
ал’ моћници нису знали:
Светосавље је слобода!
Privid i čekanje
Gordi je kamen od reči nad nama,
čeka te tama u znaku svom;
U lepoti koja čami sama.
U ljubavi koja nema dom.
Pričekaj na sreću u noći,
kad zvezde spevaju stih o nama;
Možda ćeš sam, iz pepela doći
na kočijama bez srama!
Kao oluja, nek zaori se smrt!
Što crnim slovom obeleži nas,
ne pružaj ruke u daleki vrt,
jer pod cvećem leži spas.
Zaćuti o nadi na velikom tronu;
Možda Bogovi daju nam znak.
Kad sva čekanja i poljubci klonu,
reči će biti svetlost za mrak . . .
НОВИ ДАН, ДАН ПАТЊЕ
НОВИ ДАН, ДАН ПАТЊЕ
Вечерње небо тамном плавети се своди…
звезда по звезда се пали… сазвежђа цела
Даница и Месец у трену заблисташе.
Само у оку мом, изгледа.
И већ корачам миришљавом, цветном ливадом:
расплићем уплетене, угрљене цветове.
Зазујале пчеле, зашаренили лептири, просуо мирис…
рај се спустио и полегао по Божјој земљи.
Опише ме мирис и лепота, нека Божја снага
и у том заносу потрчах пољем испуњен моћи:
оном уплетеном, угрљеном цвећу падаше латице
и све: пчеле, лептири, бубе утихнуше… мук.
Раширених руку винух се у плавет неба
до Сунца, чини ми се, за јатом распеваних птица.
Понесен лепотом и песмом, прилегох на облак
да сакупим снагу за још веће висине, далеки пут…
Зрак јутарњег Сунца роди Нови дан, дан патње:
погледах у ноге: безосећајне, немоћне… мртве ноге.
Кроз зрак излазећег Сунца заискри крупна суза…
паде у прашину, с е што је душа претвори се у блато…
Дуле Пауновић Мајданпек 25. јануара 2021.год
СВЕТИ САВА – Јована Марковић
СВЕТИ САВА
Чуј ме, Христе Боже! Ја, твоја слушкиња патим
и на рубу пропасти одавно се клатим.
Зло ми Свето одузе! Зло ми боли даде!
Чуј ме, Христе Боже! Пружи трачак наде!
О, где ли си нестао, Анђеле Чувару?
На леђима терет поста искушење
-срце поднет’ неће. Тражим искупљење.
О, где ли си нестао, Боже, господару?
И у тмини себе, где дуго ме нема
остала је нада да ће бити боље,
остала је нада и ова поема…
Чуј ме, Христе Боже! Имај миле воље.
Немој ме се одрећи, немо сузе зборе
и икона заплака.Погледах ка горе.
Тада видех светлост што донесе мира,
што отера демоне и осећај хира.
Та икона Свеца као да ће рећи,
као да ће прозборити и савете дати,
„Буди мудра, дете, ти мила си срећи,
твоја душа нема због чега да пати!“
У чуду сам, станем. Да л’ сан је ил’ јава?
Прекрстим се, помолим, беше Свети Сава.
Па полако, венама, проструји ми вера,
нови живот започе, моја нова ера!
Дух поново оживе – прођох васкрсење,
Свети Сава од тад’ значи ми спасење!
SVATKO IMA SVOJ PROPLANAK – Mirko Popović
u modri beskraj u kojem
ne diše zemlja
uramim zatišja
zimskoga dana.
Настави са читањем “SVATKO IMA SVOJ PROPLANAK – Mirko Popović”
Crno i sve – Miloje Đorđić
Pesmo ne škrgući zubima!
Ne budimo na ljubavi škrti;
Ovaj će cvet plakati večno
odan zvezdama u tuđoj smrti.
Skladu nesklada crna,
tvoje oči krojač rubi.
Senka igra po nožu kao srna,
al ne seče mrak usna koja ljubi.
Srećo, ti ne skrivaj mene
iza kulisa mekane kiše,
već pod nebom u otvorene vene,
saspi melodiju koja mnome diše!