НЕМИРИ – Душан Комазец

На путу кроз живот сустигла ме туга!
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.
 
Хтео бих да плачем, нестале су сузе!
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.
 
Немирна се душа расплињује свуда!
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца, нити уздах зора.
 
Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, због тог разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине!
 
Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с временом што хуји:
Волео сам, јер си ти волела мене!
 
И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири
прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири!
 
(C) Душан Комазец