Категорија: Goran Podunavac

Tolika mora tajnu svoju kriju
hladnim valom po istini biju
ne čekaju zore
jer noći se ne boje
zalutali mornar sad u pomoć zove
 
A more je beštija
čudnu narav ima
taman krene oseka pa postane plima
 
Mesec mu je ljubavnica
talas mu je duša
zalutali mornar morsku pesmu sluša

Настави са читањем “More”

Srebrnasta jesen došla je lagano

obgrljena mesečinom kao svojom pratnjom

žuti list bagrema što se uvek suši

nehajno se nasloni devojci na grudi

uplašena devojka gurnu ga sa sebe

on posramljen skliznu

i ostade da vene

i nikada neće biti bolje
a opet sa nadom dočekujem zore
uvek je muka zalud je trud
ovde je ostao samo ko je lud

nama je život odavno strepnja
mnogi su ovde postali meta
boriš se plivaš grabiš ka cilju
nikad da narod ostave na miru

skočile cene računi sve veći
šta ćemo ostaviti mi našoj deci
ćuti i trpi odavno je tako
sa mrtve tačke ne kreće se lako

i dokle tako živote brate
nas u životu samo brige prate
crveni žuti a sada plavi
svaki političar radi nam o glavi

ako i jednom svane nam sunce
neće nas ostati ni celo tuce
nismo junaci ni u jednoj priči
jer ovo životu uopšte ne sliči

© Goran Podunavac

ako bih ti ikad rekao
nikad te nisam čekao
i ove suze što krupno teku
samo su noćas otpor vetru

nikad te nisam voleo
zasto bih sebe boleo
i to srce što sumorno lupa
to je zbog godina i pređenog puta

ne značiš mi ništa još od prvog dana
u mom osmehu ti si izgubljena nada
još bih ti svašta u lice sasuo
da sve ovo o tebi nisam lagao

Настави са читањем “Lagao – Goran Podunavac”

staro srpsko ime Jefimija nosi
zubu vremena ona sad prkosi
lepe li su majko te devojke
što ponosno srpsko ime nose
Božur sadi golom nogom gazi
ne da Kosmet da se zaboravi

ime joj je carskoga porekla
svojom ljubavlju viteza zaklela
da je čeka i da joj se nada
srce mu je poklonila mlada

ali za nju sada nema mira
sve dok truba Kosmetom ne svira
skupila je vile sestre svoje
celom svetu istinu da zbore
Kosmet bio i ostao duša
od knez Lazara do Branković Vuka
i za pretke i za pokolenja
srpski Kosmet svima nam je želja

nikada ti nisam rekao
nikada ti nisam poslao, mada sam često pisao
nikada ti nisam viknuo to ispod prozora
nikada ti čak nisam ni pokazao, a trebalo je
čak i sad kada bi sve moglo da stane u samo dve reči
ja ih opet ne bih izgovorio

šta si po zanimanju?

-zajebant, drugarčina, boem…

pišem pesme koje niko ne objavljuje, pišem tvitove koje odavno niko ne fejvuje. voljen sam, volim…. da li sam srećan? a šta je sreća?
nisam bogat, ali imam vredne stvari i osobe u životu….

mada, ovo nije život, ovo je već odavno samo preživljavanje.

ali opet svaki dan ustajem i borim se

Majka, stari a mislio sam da majke nikada ne mogu ostariti

smanjuje se, a i dalje je najveći čovek u mom životu.

Nije više mlada, a i dalje bi da radi za dvoje.

i dalje bi i da uštedi a i kule i gradove da nam obezbedi.

A majke, majke imaju samo nas. A mi, mi imamo i prvu ljubav i ortake i drugu i treću ljubav i igrice i izlaske i gubljenje vremena i manjak vremena za njih… mi imamo svakoga…a život prolazi…. dok naposletku ne shvatiš, da i ti u životu imaš samo majku. svi ovi gore su prošli, otišli, došli novi, pa otišli i oni… a ona i dalje tu

Život je prolazan, kapiram, ali kosmose da li može nekako da majke ne prolaze.

ne mogu se setiti lika jedne Lenke

a bila mi je prva ljubav

klupa do klupe

do prozora

sećam se da je imala crvenu pernicu sa belim tufnama

a eto ne sećam joj se boju očiju

da li su bile zelene?

gde li je sad ta Lenka

te ljubavni svakako odavno nema

da li se ona seća moga lika

pošto ja pernicu nisam imao

a možda ta Lenka nikada nije ni postojala

možda ja nikada nisam bio zaljubljen

možda se sećam samo te proklete pernice na tufne

i trebalo bi spavati

i trebalo bi sanjati

ali se ne da

vezane misli za neki dok

a plima će

i bura puše

kao iz načete duše

možda negde

daleko negde

ko zna

možda spavam