Добродошли!
nikada ti nisam rekao
nikada ti nisam poslao, mada sam često pisao
nikada ti nisam viknuo to ispod prozora
nikada ti čak nisam ni pokazao, a trebalo je
čak i sad kada bi sve moglo da stane u samo dve reči
ja ih opet ne bih izgovorio
šta si po zanimanju?
-zajebant, drugarčina, boem…
pišem pesme koje niko ne objavljuje, pišem tvitove koje odavno niko ne fejvuje. voljen sam, volim…. da li sam srećan? a šta je sreća?
nisam bogat, ali imam vredne stvari i osobe u životu….
mada, ovo nije život, ovo je već odavno samo preživljavanje.
ali opet svaki dan ustajem i borim se
Majka, stari a mislio sam da majke nikada ne mogu ostariti
smanjuje se, a i dalje je najveći čovek u mom životu.
Nije više mlada, a i dalje bi da radi za dvoje.
i dalje bi i da uštedi a i kule i gradove da nam obezbedi.
A majke, majke imaju samo nas. A mi, mi imamo i prvu ljubav i ortake i drugu i treću ljubav i igrice i izlaske i gubljenje vremena i manjak vremena za njih… mi imamo svakoga…a život prolazi…. dok naposletku ne shvatiš, da i ti u životu imaš samo majku. svi ovi gore su prošli, otišli, došli novi, pa otišli i oni… a ona i dalje tu
Život je prolazan, kapiram, ali kosmose da li može nekako da majke ne prolaze.
ne mogu se setiti lika jedne Lenke
a bila mi je prva ljubav
klupa do klupe
do prozora
sećam se da je imala crvenu pernicu sa belim tufnama
a eto ne sećam joj se boju očiju
da li su bile zelene?
gde li je sad ta Lenka
te ljubavni svakako odavno nema
da li se ona seća moga lika
pošto ja pernicu nisam imao
a možda ta Lenka nikada nije ni postojala
možda ja nikada nisam bio zaljubljen
možda se sećam samo te proklete pernice na tufne
i trebalo bi spavati
i trebalo bi sanjati
ali se ne da
vezane misli za neki dok
a plima će
i bura puše
kao iz načete duše
možda negde
daleko negde
ko zna
možda spavam
uspravno stojimo
ničeg se ne bojimo
mi smo lična garda
silnog Dušan cara
mi smo one sjene
iz Principove priče
samo srpski ponos
pokoriti neće
letimo visoko
mi smo mitksa bića
na nebu visoko
108 Košarskih mladića
Настави са читањем “Sjene – Goran Podunavac”
i ništa nije kao prije
bježimo cestom oluja nas bije
tuđi sami preplašeni
kome smo se zamjerili
kolona duga a još veća tuga
gladni žedni bosi
lede nam se kosti
plače nejač, stari suze rone
zar da ostave gdje su svoj na svome
sin im je na straži
koju tuđin gazi
nepravda je velika stradanje se pamti
nemoj neko da se usudi sve ovo da zaboravi
i dok gori svjeća u novoj tuđini
majka tiho moli da prestane da boli
Imam platu
imam i kafanu
i verne drugare što me uvek prate
Imam pesmu, ali nemam glas
u kafanu idem od kad za nju znam
Drugovao s kelnerima
plač’o ture pića
muzici sam ostavljao i po sto evrića
Al’ život je čudan
i kraj brzo dođe
zato širi legendu kad kafani pođeš
ukrala je noći boje
ukrala je srce moje
ukrala je suncu sjaj
i iz moga oka plam
ukrala je harfi ton
da iz duše gurne bol
ukrala je vili krila
da bi večno moja bila
Zaboravljam lik koji drag mi beše
Zaboravljam dan jer on kratak beše
Zaboravljam nju koja tuđa beše
Zaboravih sve, jer to samo san beše.