Tolika mora tajnu svoju kriju
hladnim valom po istini biju
ne čekaju zore
jer noći se ne boje
zalutali mornar sad u pomoć zove
A more je beštija
čudnu narav ima
taman krene oseka pa postane plima
Mesec mu je ljubavnica
talas mu je duša
zalutali mornar morsku pesmu sluša
Srebrnasta jesen došla je lagano
obgrljena mesečinom kao svojom pratnjom
žuti list bagrema što se uvek suši
nehajno se nasloni devojci na grudi
uplašena devojka gurnu ga sa sebe
on posramljen skliznu
i ostade da vene
i nikada neće biti bolje
a opet sa nadom dočekujem zore
uvek je muka zalud je trud
ovde je ostao samo ko je lud
nama je život odavno strepnja
mnogi su ovde postali meta
boriš se plivaš grabiš ka cilju
nikad da narod ostave na miru
skočile cene računi sve veći
šta ćemo ostaviti mi našoj deci
ćuti i trpi odavno je tako
sa mrtve tačke ne kreće se lako
i dokle tako živote brate
nas u životu samo brige prate
crveni žuti a sada plavi
svaki političar radi nam o glavi
ako i jednom svane nam sunce
neće nas ostati ni celo tuce
nismo junaci ni u jednoj priči
jer ovo životu uopšte ne sliči
© Goran Podunavac
ako bih ti ikad rekao
nikad te nisam čekao
i ove suze što krupno teku
samo su noćas otpor vetru
nikad te nisam voleo
zasto bih sebe boleo
i to srce što sumorno lupa
to je zbog godina i pređenog puta
ne značiš mi ništa još od prvog dana
u mom osmehu ti si izgubljena nada
još bih ti svašta u lice sasuo
da sve ovo o tebi nisam lagao
Настави са читањем “Lagao – Goran Podunavac”
staro srpsko ime Jefimija nosi
zubu vremena ona sad prkosi
lepe li su majko te devojke
što ponosno srpsko ime nose
Božur sadi golom nogom gazi
ne da Kosmet da se zaboravi
ime joj je carskoga porekla
svojom ljubavlju viteza zaklela
da je čeka i da joj se nada
srce mu je poklonila mlada
ali za nju sada nema mira
sve dok truba Kosmetom ne svira
skupila je vile sestre svoje
celom svetu istinu da zbore
Kosmet bio i ostao duša
od knez Lazara do Branković Vuka
i za pretke i za pokolenja
srpski Kosmet svima nam je želja
nikada ti nisam rekao
nikada ti nisam poslao, mada sam često pisao
nikada ti nisam viknuo to ispod prozora
nikada ti čak nisam ni pokazao, a trebalo je
čak i sad kada bi sve moglo da stane u samo dve reči
ja ih opet ne bih izgovorio
šta si po zanimanju?
-zajebant, drugarčina, boem…
pišem pesme koje niko ne objavljuje, pišem tvitove koje odavno niko ne fejvuje. voljen sam, volim…. da li sam srećan? a šta je sreća?
nisam bogat, ali imam vredne stvari i osobe u životu….
mada, ovo nije život, ovo je već odavno samo preživljavanje.
ali opet svaki dan ustajem i borim se
Majka, stari a mislio sam da majke nikada ne mogu ostariti
smanjuje se, a i dalje je najveći čovek u mom životu.
Nije više mlada, a i dalje bi da radi za dvoje.
i dalje bi i da uštedi a i kule i gradove da nam obezbedi.
A majke, majke imaju samo nas. A mi, mi imamo i prvu ljubav i ortake i drugu i treću ljubav i igrice i izlaske i gubljenje vremena i manjak vremena za njih… mi imamo svakoga…a život prolazi…. dok naposletku ne shvatiš, da i ti u životu imaš samo majku. svi ovi gore su prošli, otišli, došli novi, pa otišli i oni… a ona i dalje tu
Život je prolazan, kapiram, ali kosmose da li može nekako da majke ne prolaze.
ne mogu se setiti lika jedne Lenke
a bila mi je prva ljubav
klupa do klupe
do prozora
sećam se da je imala crvenu pernicu sa belim tufnama
a eto ne sećam joj se boju očiju
da li su bile zelene?
gde li je sad ta Lenka
te ljubavni svakako odavno nema
da li se ona seća moga lika
pošto ja pernicu nisam imao
a možda ta Lenka nikada nije ni postojala
možda ja nikada nisam bio zaljubljen
možda se sećam samo te proklete pernice na tufne
i trebalo bi spavati
i trebalo bi sanjati
ali se ne da
vezane misli za neki dok
a plima će
i bura puše
kao iz načete duše
možda negde
daleko negde
ko zna
možda spavam