www.poezija.rs

Neka se diše

Плашим се јако.

Све је у мојој глави:

и моћ, и страх, и светлост, и мрак.

Неважно — за мене времена нема.

Апсурд је чекати.

Нећу дозволити овом лудилу

што ме у стопу прати.

Прекидам низ.

Окренићу штету у своју корист.

Док гледам у небо,

питам се: „Како?”

Неће бити нимало лако.

А шта је, у ствари, страх?

Само сенка.

Шта је моје лудило?

Чаробна илузија.

Шта је време за шарену дугу?

Само тренутак сјаја и нестајања.

Шта је нада?

Трептај светлости у мраку.

Узећу мало кише за очи,

део звезде за љубав.

Постаћу најзад обичан човек.

Узећу још и део белог облака,

део дуге —

а можда и нешто више,

само да туге прођу што тише

Кад сам човек  и док се дише.

Лутам својим успоменама , полако губим нит стварања идеја .

Јурим реку истине и изгубљених мисли ,које још шапућу , успомене записане на камену мудрости , сакривеном у дубинама моје душе .

Манастирски творци искрене молитве вековима тишину крију у искри љубави што лепрша духом невидљивих и видљивих сила природе , које само истина велике љубави може да покрене .

У авантуру живота , што стиже из мртвих делова изгубљене , тихе језе сопственог срца , која полако увлачи смртно заљубљене ,ђа изгубљене у вероватноћи , да је то то .

Када душа јечи у отпору срца према вољеној ,мислећи да га не воли ,спремна на све за само мало , мало среће…

 

_________________________

Док јездим кроз звезде , мисли ми плове тихо , као време ,  ка вечности што у смирај тече тек рођеног јутра .

Тамо , где време траје дуго , где почетак ни крај не постоје ,  где пламен свеће и тихи уздаси молитве још увек трепере ,тамо је мир .

Мир душе , спокој рањеног тела шири се небом.

А молитва лети , кроз истину и време , луцидно носећи тишину откуцајима вечног срца , срца страдалог Исуса