Дошли су изненада, сви на коњима белим
и рекли: “Људи моји, овде нам нема ‘леба.
Не може да се живи од камена и неба.
Морамо путовати! Ко хоће нек се сели”.
“Тамо нас живот чека, њиве су благородне,
жита на претек има и нико гладан није.
Свуд врани коњи јуре, бура никог не бије…”
Причали су им дуго, давно је прошло подне!
Ноћ бесловесна руди, на чемер све мирише,
Из појате се чује, јагањци гладни блеје.
Одлетеле су давно и ласте испод стреје.
С њима остале, само дуге ледене кише.
Шта понети одавде кад тамо све им треба,
можда икону Славску? Рекли су “Нема Бога”!
Можда колевку стару и много, многа тога
ил ‘само успомене део крајишког неба…?
Кистање, Скрадин, Задар, потом до Бакра бродом.
Галебови их прате можда су гладни, просе
или их испраћају ти стари знанци, док се
небеско плаветнило стапало с морским сводом?
Молили су се кришом! Памтили све тренутке
мислили, да их у тој плодној равници чека
неки мали брежуљак, Дунав, плаветна река.
У влак без возног реда поседали су ћутке.
Јури парњача стара, (мало брже но пешке)
кроз клисуре и кланце, до свога одредишта.
Охладнела су срца без ватре са огњишта.
Најцрње беху ноћи, кад руде мисли тешке.
Поредили су себе са птицом луталицом
коју даљине худе незнано-куда носе.
Снивали родну груду, баш у тренутку док се
бескрајно сиво небо стапало са равницом!
Шест дана и шест ноћи предугих, као туга.
Иза њих хуј детињства, године гладне, ратне.
Испред њих бело село, улице дуге, блатне.
Ка северу је ледном хрлила нема пруга!
Мештани, људи врли чекали су их с пројом,
с благом, утешном речју, нудили све што треба.
Они су желели само плам далматинског неба.
У нови дом су ушли тихо, са неспокојом!
Преболели су бољке, све бесловесне смрти,
тражили мрву себе у тој равници бачкој.
Радовали се небу …и срећи девојачкој.
Носили бреме, које на плећа им се прти.
Време не лечи ране, ал’ ипак су се свикли,
били стамени и кад уморна нога клеца.
Оживело је село, рађала су се деца!
Неки су посустали, јер овде нису никли.
После педесет лета и те старине бо’не
обреле су се ипак у некад знаном крају.
Донели су са собом “живот у завежљају”,
икону, Славску свећу и “Децу из колоне”!
Над некад моћним селом надвиле су се сене!
Премда нас хујно време односи, као плима
још су са нама они којих све мање има!
Снивају камењаре, овце када се бјене…
