ВЛАК БЕЗ ВОЗНОГ РЕДА – Душан Комазец

Дошли су изненада, сви на коњима белим
и рекли: “Људи моји, овде нам нема ‘леба.
Не може да се живи од камена и неба.
Морамо путовати! Ко хоће нек се сели”.

“Тамо нас живот чека, њиве су благородне,
жита на претек има и нико гладан није.
Свуд врани коњи јуре, бура никог не бије…”
Причали су им дуго, давно је прошло подне!

Ноћ бесловесна руди, на чемер све мирише,
Из појате се чује, јагањци гладни блеје.
Одлетеле су давно и ласте испод стреје.
С њима остале, само дуге ледене кише.

Шта понети одавде кад тамо све им треба,
можда икону Славску? Рекли су “Нема Бога”!
Можда колевку стару и много, многа тога
ил ‘само успомене део крајишког неба…?

Кистање, Скрадин, Задар, потом до Бакра бродом.
Галебови их прате можда су гладни, просе
или их испраћају ти стари знанци, док се
небеско плаветнило стапало с морским сводом?

Молили су се кришом! Памтили све тренутке
мислили, да их у тој плодној равници чека
неки мали брежуљак, Дунав, плаветна река.
У влак без возног реда поседали су ћутке.

Јури парњача стара, (мало брже но пешке)
кроз клисуре и кланце, до свога одредишта.
Охладнела су срца без ватре са огњишта.
Најцрње беху ноћи, кад руде мисли тешке.

Поредили су себе са птицом луталицом
коју даљине худе незнано-куда носе.
Снивали родну груду, баш у тренутку док се
бескрајно сиво небо стапало са равницом!

Шест дана и шест ноћи предугих, као туга.
Иза њих хуј детињства, године гладне, ратне.
Испред њих бело село, улице дуге, блатне.
Ка северу је ледном хрлила нема пруга!

Мештани, људи врли чекали су их с пројом,
с благом, утешном речју, нудили све што треба.
Они су желели само плам далматинског неба.
У нови дом су ушли тихо, са неспокојом!

Преболели су бољке, све бесловесне смрти,
тражили мрву себе у тој равници бачкој.
Радовали се небу …и срећи девојачкој.
Носили бреме, које на плећа им се прти.

Време не лечи ране, ал’ ипак су се свикли,
били стамени и кад уморна нога клеца.
Оживело је село, рађала су се деца!
Неки су посустали, јер овде нису никли.

После педесет лета и те старине бо’не
обреле су се ипак у некад знаном крају.
Донели су са собом “живот у завежљају”,
икону, Славску свећу и “Децу из колоне”!

Над некад моћним селом надвиле су се сене!
Премда нас хујно време односи, као плима
још су са нама они којих све мање има!
Снивају камењаре, овце када се бјене…

БОЛ -КОЗИЋ САША

Главу ми притиска небо , боли ме сутра. Јаук ми јури небесимам , мисли марширају мојом меморијом  свега се сећам .

Бол ме убија док повраћам стварност ,мисли ми милују дно , а порази вечности додирују историју стварности која одлази у сумануту прошлост будућих догађаја ојађене истине .

У тренуцима умног растројства почнем да гребем по зидовима прошлости , откривам сутрашње догађаје будућности .

Мртви устају, певају оде радости.

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 25. – Народни музеј Крушевац

Промоција часописа Поезија СРБ број 25 одржана је 11.12.2025. године у Народном музеју Крушевац у Крушевцу. Програм промоције припремило је и реализовало Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Народним музејом Крушевац. Програм су водили и уредили Љубодраг Обрадовић, Љиљана Тамбурић и Милосав Ђукић Ђука. За музички тренутак постарали су се: Магдаленa Ђукић, Михајлo Симић, Александр Гашић – златна фрула Шумадије и професор музике Иван Ђукић. О часопису је говорио уредник часописа Љубодраг Обрадовић, председник удружења Милосав Ђукић Ђука, чланови УО Љиљана Тамбурић и Боривоје Бора Видојковић, и сви присутни песници и аутори својим радовима… Своју поезију и друге радове говорили су аутори: Љиљана Тамбурић, Милосав Ђукић Ђука, Слађана Бундало, Љубодраг Обрадовић, Даница Гвозденовић, Славољуб Јовановић, Миљко Шљивић, Снежана Поповић, Живојин Манојловић, Мирјана Смиљанић, Бранко Ћировић Ћиро, Боривоје Видојковић, Марија Чворовић, Нада Гајић, Мирослав Кркић Пилот, Нина Симић, Драгица Трајковић из Лебана, Милош Г. Перовић из Медвеђе, Милош Ристић, Миган Глигоријевић, Олга Раденковић, Звездана Минић, Миодраг Марковић Лака, Првослав Пендић Пенда, Љубиша Шапоњић, Милан Ћурчија из Шида и Миленка Весић.

У Народном Музеју Крушевац 112.12.2025. године у 17:00 часова одржаће се промоција најновијег часописа за поезију ПоезијаСРБ број 25. Учествују аутори заступљени у часопису. Часопис је одштампан уз пресудну помоћ Града Крушевца. Дођите да уживамо у одличној поезији и музици… У међувремену преузмите и погледајте погледајте садржај часописа на линку:

[ddownload id=”5137″]

Скраћени СИНОПСИС ПРОМОЦИЈЕ ПоезијаСРБ бр 25 – 11.12.2025.
Настави са читањем “Промоција часописа ПоезијаСРБ број 25. – Народни музеј Крушевац”

МОЈА СИ СЛАСТ -Здравка Пап

Моја си сласт
и мој уздах,
и моја песма,
и црвено вино,
што ме за
образе штипа,
и мој украс,
и моје богатство,
и све што,
ми треба.

Сакрила сам
се у тебе
да те чувам.
Упалићу фењер,
ако је мрак,
носићу воду
у свом грлу
да те напојим
ако си жедан.

И увек ћу бити
твој анђео чувар,
само ми реци
да ти требам
и да те моја
љубав чува.

ЈЕЛ ЗНА ЉУБАВ – КОЗИЋ САША

Јел зна љубав

како и колико боли

када лудо воли ?

 

Јел зна љубав

како и колико срце пева

када заволи ?

 

Јел зна љубав

како и колико све воли

када лудо воли ?

 

Јел зна љубав

како и колико је бедна

када лаже ?

 

Јел зна љубав

како и колико силно боли

када превари ?

 

Све туге ,

створене ван и у срцу ,

заувек остају

али се, с’временом ,

поново врате

у великом стилу .

 

И срце пати .

 

Да зна ,

не би се , предсвала

већ би вечито волела .

И била вољена .

 

 

ШЉИВИК МОГА ЖИВОТА – КОЗИЋ САША

Као млађи , сањао сам да имам воћњак ,шљиве „Моравке“, да печем и продајем ракију , да се мало смирим.

Срљао сам, брате, много . А , како обично бива , живот је имао друге планове . Младост је појела моје снове .

Оженио сам се , добио два сина , радио много , мучио се, стан купио , Опремио га, средио .

И кад сам дочекао године да уживам са женом плодове нашег труда и рада yзе их моја болест . Разболех се

Опасно.

Одох у пензију , И у колица . Опет ми се пробуди жеља за шљивиком . Могао сам . Пара имам више него док сам радио.

Али џабе , болест је јача.

Синови отишли на другу страну , ја и жена планирамо , бању .

 

_________________________

МОЖДА САМ- Здравка Пап

Можда сам цвет
у камену што се крије
и чека кап јутарње зоре.

Можда сам нага песма,
којој не треба пехар и капа,
да би се поносила стихом и речју.

Можда сам сувише стара
и сувише сама
што још увек тебе чека.

И никад се кајати нећу,
што си ме вајао по својој мери
и што ми ниси дозволио да сањам.

СЛОВО ЉУБАВИ -Здравка Пап

Зар ниси чуо
да слово на крају љубави плаче?
Закачило се на вртешку
и прескаче све
што је добро-
Хоће да лети,
и постане прича,
за мене неће
да чује.
Слова се нижу,
у реду мирно седе.
Слово љубави
искочи и побеже,
хоће да се игра,
правила да руши,
по траци више
да се шета.
Слово љубави
мени треба,
по њему живот
да проспем,
ја га тражим,
а он бежи.
Бојим се
да ће бити касно
да га ухватим
у речи.

E S K A P I S T

Uspavana soba na plesan miriše
još kazaljka sata remeti tišinu
pijana mi duša jedva čujno diše
jer je davno kleta ogrezla u vinu

Na prozoru svila od magle se vije
dok sen tame luta po zidini snenoj
još u duši vrišti što umrlo nije
prah ljubavi u čežnji davno izgubljenoj

Na dnu čaše drema kao da me čeka
zla istina kleta puna divljih čara
kao da još traži u meni čoveka
milo ljudsko biće što život ne vara

A u čaši vina gde se senke roje
gde ranjena duša u spokoju leži
gde se slatke laži istine ne boje
tamo gde još duša od stvarnosti beži.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
15.11.2025g.

POZORNICA – Sanja Petrović

Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 706
POZORNICA – Sanja Petrović 2007-08-08 00:04:48

POZORNICA

Svako o nečemu sanjari.

Snovi su pozornice bez publike

a mi glumci bez premca

koji igraju po svom scenariju

i u sopstvenoj režiji

sa omiljenim statistima. Kada zvono zazvoni

i zavese na pozornici se spuste

neki sasvim drugačiji život vodimo

gradeći nove snove.

Настави са читањем “POZORNICA – Sanja Petrović”