Друштво песника
Постоји једно удружење
Које не производи ништа
Нити остварује профит
Сем лепоте речи
Подршке и осмеха
То је друштво песника
Људи који имају дара
Па их сврби и жуља
Да избаце риме из себе
Као кад шкољку жуљи песак
Па од њега глачањем
Направи бисер
Ноћу се буде да запишу
А једном месечно
Окупе се да прочитају…
Шта све песник избаци
Из своје душе скривено
А шта још крије
И можда никад неће…
Колико има ту
Различитих типова и душа
А опет толико сличних
Љубитеља поезије
Колико значи рећи другима
Своје луцкасте а
Некад тешке и дубоке мисли
И чути друге исте
Или сасвим различите
Лепо је неговати свој дар
И подржати туђ
Да се и даље пише.
Неко се лепо сетио
Један човек из Треботина
Да све песнике окупи
И они долазе и по киши
И кад их боле ноге
Мало песме и музике их
Разгали и подмлади
Негују они тако ону суптилну
Нит у себи ,
Ону луцкасту жицу
Која даје тон ,зачин и боју
Свакодневном животу
Пишу са лакоћом
Не треба ту нека мука
Песме се не пишу
Запињући и знојећи се
Оне наилазе саме
Као ветар и вода
Незауставиво у овом
Друштву песника и поета.
© Нина Симић
