Neka se diše

Neka se diše

Плашим се јако.

Све је у мојој глави:

и моћ, и страх, и светлост, и мрак.

Неважно — за мене времена нема.

Апсурд је чекати.

Нећу дозволити овом лудилу

што ме у стопу прати.

Прекидам низ.

Окренићу штету у своју корист.

Док гледам у небо,

питам се: „Како?”

Неће бити нимало лако.

А шта је, у ствари, страх?

Само сенка.

Шта је моје лудило?

Чаробна илузија.

Шта је време за шарену дугу?

Само тренутак сјаја и нестајања.

Шта је нада?

Трептај светлости у мраку.

Узећу мало кише за очи,

део звезде за љубав.

Постаћу најзад обичан човек.

Узећу још и део белог облака,

део дуге —

а можда и нешто више,

само да туге прођу што тише

Кад сам човек  и док се дише.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović