Tog dana davne osamdeset i neke
sa umornog neba kiša je neprestano lila,
činilo se ,kao da celi grad diše i miriše
zlatnim pupoljcima tek ocvalih lipa.
A ti, ti si stajala pod kišobranom
kao pod svodom male katedrale
i sve je u meni utihnulo kad si se okrenula
i nehotice bacila svoj prelepi osmeh
u plavetnilu moga oka.
Prišla si tiho korakom snenom
sa strahom da kaldrma ne pročita i izgovori
svaku tvoju sakrivenu slutnju.
A ja, ukočen,rasut,tražio sam
u džepovima duše sve neizgovorene reči
koje su bežale sa kapima kiše daleko
u beskrajnu prazninu tog dana.
A kiša, kiša se skupljala kao sitni cvetovi
na tvojim trepavicama,
kao nežne misli bez razloga i imena.
I sve što dam znao o sebi
rasilo se u jedan tihi čas
dok je grad nastavljao da bruji
i dok su lipovi pupoljci klizili niz naša ramena
kao blagi znak naše dudbine
koja se ne izgovara već živi.
A danas, pod jednim kišobranom
šetamo ulicom Srpskih Vladara
dok celi grad diše i miriše
opojnim mirisom procvalih lipa
i prvi put je baš sve kako treba.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
21.11.2025g.
