Eх кад бих опет заплакати мог’о

 

ЕХ, КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГ`О

Ех, кад бих опет заплакати мог`о,
Па да чемер суза опере ми лице,
За сву рђу оних који туђе краду,
А оком не трепну већ подигну браду.

Проклетство богатства вешто маском крију,
Испод златног ланца душе грехе вију,
А онда се бездушно са три прста крсте,
Да би опет стали у верничке врсте.

Зар грамзивој руци да је допуштено,
И кад грехе “плати” све је опроштено,
Па је опет верник племенитог кова,
Искупљење прошло, иде се изнова.

Само сиромаху нико не опрашта,
Увек мора дати и што имао није,
А сломљену кичму, жуљевите руке,
Мора да прећути , мора да сакрије.

У земљи „срећника“ где гробља шарене,
Ко у песми старој што о гробљу поје,
Ту где мртви плачу за живима својим,
Опет све шарени и свега се бојим.

А правда је спора, некад предалека,
Тек у неко време некога сачека,
Као да су и њој оболеле руке,
Да исправља Дрину, лечи људске муке.

Ех, када бих опет заплакати мог`о,
И да река суза све прљаво спере,
Па да руке човека вреднују по раду,
А не по “умећу” кад народно краду.

                                                                      Драгојло Јовић

 

АНАТЕМА – Душан Комазец

Овде живи само две хиљаде душа,
некад беше десет, “Небо” окрилисмо?
Али Бог зна зашто оно нас се гнуша?
Да л’ какви смо, можда достојни га нисмо?

У последње време баш награјисасмо,
нешто нам не иде с небеским успењем.
Нико не зна зашто, ал’ изгледа да смо
бацали се „горе” дрвљем и камењем.

Да л’ смо можда криви што бесмо ћутачи,
што не доходисмо у храм срца чиста,
што гледасмо „ црвен” док пароха тлачи,
ил’ што је Светиња пуна “комуниста”?

А сада ти „исти,” нек им Господ прости,
што ‘смудише браде оцима невољним,
ктитори су врли и најдражи гости.
Зар су сребрњаци за опрост довољни?

Бачена је на нас давно анатема!
Све тихује, само у својој „лудости”
одоцнели гости, кад већ никог нема,
приносе ракама сами своје кости!

KOREN BOLA – Ljiljana Tamburić

KOREN BOLA

Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
još je rano da sažimam, ne bih hteo ni da delim…
Učili me u detinjstvu, da bol svoj sa sobom nosim,
u bogatstvu i u ništvu, ne ponosim, ne prkosim…

Učili me da jak budem, da čvrsto na zemlji stojim,
da ne hvalim, da ne kudim, zahvalim se što postojim…
Da mi kuća crkva bude, gde ću Bogu da se molim,
gde ću orat’ svoju grudu i pogaču da osolim.

Učili me da je nebo, nad Krajinom najplavije,
i kad, nekad, otud htedoh, to, rekoše, dobro nije.
Jer planina takvih nema, takvih reka, takvih ljudi,
-Kao voćka od kalema-, rekli su mi, -i ti budi…-

Učili me da su ljudi, tu, da jedni druge vole,
da su razne ljudske ćudi, da nepravde svakog bole.
Da Srbija u Krajini, čuva se k’o malo vode,
da se pazi i baštini, da iz duše nam ne ode.

Deda mi je ispričao, što je njegov deda njemu:
-Krajinom se svak dičio, jer je bila branik svemu.
Otomanski osvajači, tu su među postavili,
krvoloci i zlotvori, tu živote ostavili.

Krajišnici su junaci, kakvim nigde premca nema,
njihov moto uvek glasi, -Kad se gine da se pjeva!-
Od Turaka branili su, svu Evropu, pola sveta,
a onda su proterani, ili bili laka meta.-

Ubijaše decu, žene, da nam seme ljudsko zatru,
da unište naše gene, bacali su nas u vatru…
Zatvarali u logore, pa terali u grobnice,
al’ od svega još najgore, baciše nas van granice…

Ostade nam zemlja draga, Dalmacija, Kordun, Lika,
u rukama tuđeg vraga, pod čizmama bojovnika.
Pa Zapadna Slavonija i Banija, zapaljena,
Eh, Krajino, rano moja, nikad više zaceljena.

U “Oluji”, sramnom činu, moji snovi srušiše se,
deda dragi tad poginu, spašavajuć’ glave naše.
Na traktoru kod komšije, ja se zgrčih pod ceradom,
i sada mi srce bije i još živim sa tim jadom…

U dušu se strah uvuk’o, sve dalje mi kuća osta,
a kada bi nebo puklo, života mi beše dosta.
Zlotvori nas oteraše, ukradoše našu bajku,
nekom oca tad zaklaše, Il’ na pragu staru majku.

Zavičaj nam posta groblje, tuđe noge njega gaze,
Al’ naš narod nije roblje, ne trpimo mi poraze.
Život onaj iz detinjstva, u meni još ključa, buja,
ne može mu niko ništa, ne ubi ga ni ” Oluja”.

Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
prođe mnogo leta, zima, rana neće da zaceli.
Na obući što donesoh, ono malo rodnog praha,
po Srbiji ga raznesoh, al’ u meni nema straha…

Sa trinaest već odrastoh – podelih se tad na pola,
do čoveka ja porastoh, ali čuvam koren bola:
Srbijom mi noge hode, u očima mi daljina…
Misli, srce, tamo vode, gde mi ostade Krajina!

Ljiljana Tamburić

ЉУБАВ

О љубави говорим,
као прошлом, садашњем и
будућем времену.
Ту нема разлога да се прећути
или сакрију замагљени видокрузи.
Љубав је моћ дата рођењем,
водиља снаге и тела.
Јасно исказујем да ту нема ничега другог
што би љубав могло избрисати из видокруга
и замагљених путоказа…
Све туге заокружене су у једној целини
неописиве моћи закључане у
кутији душе и зарезене у Пандориној кутији.
У борби са умом останеш свестан
вредности и невредности.
Како да кажем нешто друго,
осим, да смо створени од те необјашњиве,
недокучиве речи, а, ипак нас она окружује
у болу, срећи, свих надахнућа.
Је ли нам љубав кућа или
само згариште снова?
И шта бих ту нешто друго
унела у мисли беспућа?
Где смо данас раширили та крила
свемоћне речи “љубав?”
Где су нам снови залутали
у тами злобних мисли и осећања?
Има ли нас у тој причи
или само пишемо снове?
Да ли ће нам спалити крила,
као ноћи ове или летимо и даље,
као ноћи ове?
Прогоњени временом борбе за загрљајем,
заборавили смо праву вредност
љубави и чежње нашег тела.
Да ли Вам треба рећи нешто друго,
вама који ме разумете?
У пар ових речи прошараних уздахом,
знам, говор ништа не значи…
само је замрљана хартија бела…
Довољно је да погледам у небо
и у свод бистрог ума и
да схватим да је љубав све што нас окружује
и ту нема и не постоји ништа,
али баш ништа друго осим уздаха наших…

Pesma miru; Jovana Živković

Pesma miru

 

Sve bure u nama nek nosi vetar,

Sve ruke što donose nemir

od nas nek se sklone,

sve nek vesnici pokupe tmine,

Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.

 

Nek naše ruke postanu tople,

Nek naša srca postanu mila,

Nek dodiri tvoji budu poput svile,

Nek budu nam reči pune tišine.

 

I sve tišine nek se skupe,

I sve patnje i sva bol,

Sve sreće što ne mogu da se kupe…

 

Neka stanje potpune bezgraničnosti,

Bez straha od promena i stalne nestalnosti,

Donese blagostanje!

 

Taj večni mir želim da mi pruže!

Taj večni spokoj da se ustani u naše duše,

te prljave ruke da postanu čiste

Kao kroz staklo da vide se iste,

Što prepletene drže nepobediv u nama sklad,

Što ruše sve slabosti, sve tajne strahove!

 

Nek se tad popune sve praznine,

Nek svaka pora te sadrži u meni,

Jer tada znam da mi smo spokojni,

jer tada znam da bude se te miline.

 

Nek vesnicima do naših srca,

Putevima krhkim zazvone zvona,

Nek svako korakom svojim mirovnog borca,

Dodirne ulice vrelog betona.

 

Sve bure u nama nek nosi vetar,

Sve ruke što donose nemir

Od nas nek se sklone,

Sve nek vesnici pokupe tmine,

Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.

 

Jovana Živković

PROFESSOR EMERITUS PHD RADE BOŽOVIĆ ABOUT THE VERSES OF SAŠA MILIVOJEV’S “PAIN OF THE WORLD”

Prof. dr Rade Božović
Professor PhD Rade Božović
Professor emeritus PhD Rade Božović
about the verses of
Saša Milivojev’s “Pain of the world”
.

A prolonged and warning cry of Saša Milivojev is always and anew prompting us to carefully contemplate the world we are living in. Alas, the world is far too small for a true literate and must be treated planetarly. However, these verses of Saša are not sent forth from Pan’s flute, they are wailing from Rumi’s Nay, a type of Middle-Eastern flute. And it seems as if, they are once again embodying the warning and worrying words of Rumi “Don’t sit under a tree with those that do not understand you, sit only with those who know and understand you. Sit only under a tree that is full of blossoms”, from now on.

My Saša, it is hard being a poet in these times, dry and wasted. It is as hard as ascending the Axis mundi, the never-ending, invisible, heavenly pillar. The heavens are soaring and the earth is unyielding. A timber post is easy to climb – they have stirrups. But it is worth it, and it is possible, with help of universal thought and fierce words. I know Saša that you eagerly wanted to find the right words for the contemporary wanderings of the frightfully perplexed world. You succeeded in terms of themes, however, how does one find the right, unadulterated words for themes so terribly compelling? You have succeeded, oftentimes, with poignant thought, although sometimes suffocating the words with gratuitous rhymes… And there once again, just like Rumi’s nightingale, who landing on the rose’s thorn, still continues to sing. You were not afraid of the thorn. Although you walk on the thorns. Your cry is not coming from Voltaire’s garden, it is a celestial cry from the depths of hell. For the One who is capable of hearing.

And so, in this vertiginous and puzzled world, the Jupiter and Venus are embracing, however, luckily, there are men who don’t believe that man and the donkey are smarter than the man. You got that right, Saša. It is right to fight against that poison that is, in your own words “on the planet of the reptiles, piles of human corpses”. Are we going to be burying them in cardboard coffins, the likes of WWII Britain?

ЈА ВИШЕ НИСАМ МЛАД – Мирко Стојадиновић

ЈА ВИШЕ НИСАМ ТАКО МЛАД

Ја више нисам тако млад
Прође к’о трен или сен
Што беше некад није сад
Дал санак усних ил сам њен.

Ја више нисам тако млад
За ме си вечна а не сен
Љубих јуче, љубим те сад
Усне миле, и осмех њен.

Ја више нисам тако млад
За љубав њену бићу сен
Пожелех јуче да је сад
Увек да будем само њен.

Ја више нисам тако млад
Прохуја време као сен
Дал мене жели она сад
Хоћу ли бити избор њен.

Ја више нисам тако млад
Покој тамни ил светла сен
Дилема моја вечна сад
Живот дајем за осмех њен.

Ја више нисам тако млад
Дал’ живим још, или сам сен
Живех некад, живећу сад
Живот је мени опој њен.

© Мирко Стојадиновић

ГЛАС ПЕСНИКА – Јасмина Димитријевић

ГЛАС ПЕСНИКА

Гледала сам орла како небом шара,
песму своју кликће да је свак` разуме.
Не то песник снује срцем благодара,
да осети душу само песник уме.

Песникова душа, погача народа,
сваку бол осећа и дели са њима,
очајава муку свемилосног рода,
а народне ране и сам песник има.

Слушај мили роде како песник вапи,
за благодат рода срце своје даће,
а и крви своје до последње капи,

кроз песника гласа народ прогледаће.
И њихови гласи слушаће се јаче,
јер гласи народа много сами значе.

Настави са читањем “ГЛАС ПЕСНИКА – Јасмина Димитријевић”

ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш

ЦРНИ ЧОВЕК

Истеран из сећања,
кад умре превари муку,
по времену просута прича,
забринут кад га не туку.

Магацин патњу крије,
путник без повратне карте,
Африке жарке син је,
белих лажи га прате .

Црни човек памти,
ко му је силовао слободу,
како су претке робове,
мрзили у ходу.

Из племена Масаи,
на Бродвеју свира трубу,
све су отели још давно,
оставили тугу.

Настави са читањем “ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш”

Девојачка спрема

Начинише те Богови на слику своју
дарујући красотом Афродите достојном,
знатижељом детиње наивном.
Да умилном песмом ране видаш,
а храброшћу и лукавством дарива те
лепотан онај и тат – Хермес,
што ће и моју душу да испрати у Хад,
Девојачке спреме Сведарје моје,
као за казну, шкрињом опреми те

У срце лудо заљубљено ми лудост
пусти још већу и превари га
Тугом ме до дна понора очајања опи,
у пркос болу, у инат сузи
Моћнијом од било ког зла,
НАДОМ
да узалуд чезнем
за обалом твојом далеком,
Утехом лаковерних,
слатком самообманом,
том лажи над лажима,
отрова ме и остави да страдам

ПАНДОРО!