KOREN BOLA
Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
još je rano da sažimam, ne bih hteo ni da delim…
Učili me u detinjstvu, da bol svoj sa sobom nosim,
u bogatstvu i u ništvu, ne ponosim, ne prkosim…
Učili me da jak budem, da čvrsto na zemlji stojim,
da ne hvalim, da ne kudim, zahvalim se što postojim…
Da mi kuća crkva bude, gde ću Bogu da se molim,
gde ću orat’ svoju grudu i pogaču da osolim.
Učili me da je nebo, nad Krajinom najplavije,
i kad, nekad, otud htedoh, to, rekoše, dobro nije.
Jer planina takvih nema, takvih reka, takvih ljudi,
-Kao voćka od kalema-, rekli su mi, -i ti budi…-
Učili me da su ljudi, tu, da jedni druge vole,
da su razne ljudske ćudi, da nepravde svakog bole.
Da Srbija u Krajini, čuva se k’o malo vode,
da se pazi i baštini, da iz duše nam ne ode.
Deda mi je ispričao, što je njegov deda njemu:
-Krajinom se svak dičio, jer je bila branik svemu.
Otomanski osvajači, tu su među postavili,
krvoloci i zlotvori, tu živote ostavili.
Krajišnici su junaci, kakvim nigde premca nema,
njihov moto uvek glasi, -Kad se gine da se pjeva!-
Od Turaka branili su, svu Evropu, pola sveta,
a onda su proterani, ili bili laka meta.-
Ubijaše decu, žene, da nam seme ljudsko zatru,
da unište naše gene, bacali su nas u vatru…
Zatvarali u logore, pa terali u grobnice,
al’ od svega još najgore, baciše nas van granice…
Ostade nam zemlja draga, Dalmacija, Kordun, Lika,
u rukama tuđeg vraga, pod čizmama bojovnika.
Pa Zapadna Slavonija i Banija, zapaljena,
Eh, Krajino, rano moja, nikad više zaceljena.
U “Oluji”, sramnom činu, moji snovi srušiše se,
deda dragi tad poginu, spašavajuć’ glave naše.
Na traktoru kod komšije, ja se zgrčih pod ceradom,
i sada mi srce bije i još živim sa tim jadom…
U dušu se strah uvuk’o, sve dalje mi kuća osta,
a kada bi nebo puklo, života mi beše dosta.
Zlotvori nas oteraše, ukradoše našu bajku,
nekom oca tad zaklaše, Il’ na pragu staru majku.
Zavičaj nam posta groblje, tuđe noge njega gaze,
Al’ naš narod nije roblje, ne trpimo mi poraze.
Život onaj iz detinjstva, u meni još ključa, buja,
ne može mu niko ništa, ne ubi ga ni ” Oluja”.
Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
prođe mnogo leta, zima, rana neće da zaceli.
Na obući što donesoh, ono malo rodnog praha,
po Srbiji ga raznesoh, al’ u meni nema straha…
Sa trinaest već odrastoh – podelih se tad na pola,
do čoveka ja porastoh, ali čuvam koren bola:
Srbijom mi noge hode, u očima mi daljina…
Misli, srce, tamo vode, gde mi ostade Krajina!
Ljiljana Tamburić
