Eх кад бих опет заплакати мог’о

ЕХ, КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГ`О

Ех, кад бих опет заплакати мог`о,
Па да чемер суза опере ми лице,
За сву рђу оних који туђе краду,
А оком не трепну већ подигну браду.

Проклетство богатства вешто маском крију,
Испод златног ланца душе грехе вију,
А онда се бездушно са три прста крсте,
Да би опет стали у верничке врсте.

Зар грамзивој руци да је допуштено,
И кад грехе “плати” све је опроштено,
Па је опет верник племенитог кова,
Искупљење прошло, иде се изнова.

Само сиромаху нико не опрашта,
Увек мора дати и што имао није,
А сломљену кичму, жуљевите руке,
Мора да прећути , мора да сакрије.

У земљи „срећника“ где гробља шарене,
Ко у песми старој што о гробљу поје,
Ту где мртви плачу за живима својим,
Опет све шарени и свега се бојим.

А правда је спора, некад предалека,
Тек у неко време некога сачека,
Као да су и њој оболеле руке,
Да исправља Дрину, лечи људске муке.

Ех, када бих опет заплакати мог`о,
И да река суза све прљаво спере,
Па да руке човека вреднују по раду,
А не по “умећу” кад народно краду.

                                                                      Драгојло Јовић

Аутор: Dragojlo Jović

Рођен 1.9.1959. године у Лукову, Општина Куршумлија. Средњу школу завршио у Куршумлији. Економски факултет почео и завршио у Београду 1982. године. Радио у ЈКП "Крушевац", ПП "Јукомерц" Крушевац, а од 01.11.2009. ради у Културном центру Крушевац. Родитељ два сина, Александар 1990 и Никола 1995. Супруга здравствени радник. Види све чланке од Dragojlo Jović