НЕВЕРОВАТНИ ДОЖИВЉАЈИ РУЖЕ – Инна Начарова

НЕВЕРОВАТНИ ДОЖИВЉАЈИ РУЖЕ

Један жбун руже растао је у сред честара на крајичку села. Давно из села разишла се сва омладина. Неко је у Софији, а неко даље по свету. У селу остали су само старци, који су се сећали бораца за независност. Међу сеоским старцима живели су муж и жена, Петко и Пенка. Они се више и нису бавили повртњаком. Петко је често гласно читао Пенки стихове и књиге. Дуго су разговарали о ономе што је прочитано. Ишли су у шетње по околини. Управо до ружног жбуна и назад. У пролеће су се на ружном жбуну појављивали цветови. Пенка је увек брала по једну ружу и стављала је у седу косу. Петко ју је
посматрао и видео је уместо седине њене црне раскошне коврџе као у младости. Увек ју је волео. Пола века прошло је од времена када је узео ружу из њене косе и од тада они су увек заједно. Сваки пут Пенка се дивила суседству расцветале руже и шипрагу дувана. А Петко јој је одговарао да је дуван мушки принцип, а ружа – женски. Они су увек заједно. Слушала је ружа њихове чаробне речи и руменела је од њихових заљубљених погледа. Била је уверена да она има љубавну везу… са дуваном.


Аутор: Инна Начарова, Русия.
Превод на српски језик
Радислава С. Бокшан Србија

 

ПАСАЖИР – Андреја Ђ. Врањеш

ПАСАЖИР

Ако је лутао,
лутао је да упозна,
особу тихог пола.
Није је упознао,
али је светлошћу платио.

ЧУДНО

Срео је човека за живот старијег од себе,
исти му је рекао  да се не могу више видети,
али ћемо се чути, када ти лако постане тешко!

ПЛАКАЊЕ

У природи једино човек плаче,
да ли је тиме широко награђена његова туга?

КОНСТАТОВАЊЕ

Ја знам рече вољеној,
а ти не знаш.
То је као да обоје не знамо,
рече она.

Настави са читањем “ПАСАЖИР – Андреја Ђ. Врањеш”

Загрли ме

 

Загрли ме ноћас.
Без ријечи. Као да грлиш задњи пут.
И ћути. Само ћути. Сувише гласна
је ова душа.

Хладно је, загрли ме,
сакриј од свјета у крилу своме,
само ноћас, иди сутра.

Ја нећу, не смијем да волим,
само ме загрли, и ћути.

Хладно је. И хладноћа је
попут грмљавине гласна.
Све је мутно, само твоја рука
је свјетла. Свјетла и јасна.

                                                                          2008.

SIZIF

Pade tama kad joj vreme nije,

buknu vatra bez plama i žara,

vešto Sizif svetu tajnu krije,

laže ljude, laže gospodara.

 

Pada kiša a njiva nam suva,

nema vode, presušila reka,

od pastira zli vuk ovce čuva,

puno ljudi a nigde čoveka.

 

Beloj čaplji sasekoše krila,

suzom kvasi suve četinare,

a na nebu gde je nekad bila,

sada slabi vrapci gospodare.

 

Čudna pesma još čudniji ljudi,

zašto Sizif još živi u nama,

Bože svetu dobrotu probudi,

neka ljubav poteče venama.

 

autor

Jovica N. Đorđević

ПЛАВА ЗВЕЗДА — Душан комазец

Виторог месец земљи подари звезду плаву
лепшу од горске виле, са струком попут прућа.
Све сам љубави бивше предао забораву,
желећи, да баш она буди ме пре сванућа,
јер све нас опчини редом

Док занесеним гледом пратим тело- вретено
душа ми иште једну ил’ две-три чаше пића,
ал’ не смем, јер све то било би бесмислено?
Може доћи до туче ил’ до крвопролића
ако јој украду поглед.

Журно узимам двоглед, крећем на прву крошњу,
захвалан небу што је земљи принело звезду.
И знам, чим сиђем доле обућу нову ношњу,
одмах поћи у прошњу, ал док сам у свом гнезду
жељно ћу да је гледам.

На грану другу седам, јер „глупа” препелица
безобразна до сржи не да ми да је гледам.
Поново бацам поглед, свуд непозната лица,
а таман хтедох да је ама баш ником недам.
Изгледа да није земан?

Урликнух као неман! Кренух за звездом плавом,
ал’ јад за јадом стиже, под ногом пуче грана.
Стрмоглав беше страшан, земљу распукох главом.
Уместо само једне руди и друга рана.
Баш ми не беше право!

Кажу да није здраво гледати кад се гнезде
те ноћне луталице док се олуја спрема.
Због једне птице, само злаћане звезде језде,
јер како ни на земљи, ње ни на небу нема?

НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш

НЕСРЕЋНИ БАРОН +

Постоје момци који не јуре цуре, јер оне њих спопадају, такав је до краја залуталог пута на овој расутој планети био Борис, момак који је за Босну добио мало необичан надимак Барон. Господствен, аполонски лијеп требао је да се појави у ентеријеру било гдје па да све оне изгубе небо изнад глава, забораве гдје су пошле. Таква привлачност претворила се касније у животни  проблем, имао је све, а као да није имао ништа.  Продуховљен, музикалност му је била  наслијеђена љепота. Окултан, тајна која се вјечито  открива, жовијалан богатог језичког изражаја, све је он имао осим мира. Живот ипак трагикум, претешко је било његово бреме.  Рођен са истином љепотана, због кога  ће жене ломити ноге. Оженио се значајно млад,  хтио је од себе побјећи, хтио је живот окружен породицом,  традиционалном пажњом. Па ипак послије једва скуцаних  годину дана брака, што ће и остати његов неславан рекорд,  супруга  турбулентне нарави  у хистерији поднијела је након неопростивог догађаја захтјев за облигатни развод. Није могао никако да јој објасни да је у цијелом случају био
невин,  најобичнија фигура што је још  разбуктало бијес код жене крутих схватања. Тог тихог за Сарајево уобичајеног љетњег предвечерја мимо хтијња и без повода, објесна и злобна комшиница на уласку у хаустор пољубила га је као партнера пред женом са којом је тек започео, надао се лијепо живјети.  Француски пољубац  неопростиво тежак брачни прекршај. Барон је остао доживотно шокиран овим чином. Егзенпларан, примјер неслућено  несрећног човјека није могао промијенити чудан живот у слиједу догађаја. Бракови су се низали као популарни магазини све док Барон није схватио да их је сувишно обнављати. Проклетство наметнуто природом остало је његов фатум. Лијеп, у  његовом значењу трагичан, завршио је  суицидом, пуцао је себи у потиљак, ваљда је хтио долазак смрти иза леђа. У Сарајеву настаде клетва: ,,ДАБОГДА ТЕ КАО БАРОНА ЖЕНЕ ВОЉЕЛЕ”.

Настави са читањем “НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш”

DAR NEBESKI NA ME PADA – Ljiljana Tamburić

DAR NEBESKI NA ME PADA

Zauzdale zvezde tamu, pa kočije nebom viju,
ugledale mene – samu, kako misli, san mi piju,
pa s’ kočijom dojezdile, kutiju mi snova nose,
u nju poklon ugnjezdile, umotan u
vlati kose.

Ruke pružam prema nebu, gore vidim muza jato,
Kaliopu, Euterpu, Melpomenu i Erato,
Polihimnija se ljuti, ocu Zevsu, molbu šalje,
dotakli se naši puti, pa bez nje ne mogu dalje…

Povede me, pa me pusti, dar za liriku mi daje,
okrenu se pa izusti, – U stih pravi, život staje!-
Zvezdani se poklon tada, ispred mene sam otvori,
dar nebeski na me pada, vasiona pesmu stvori…

Napisah tad reči ove, bogovima se poklonih,
uplovih u slatke snove, pehar sreće sebi dolih,
zapisana pesma osta, da me budi u svanuća,
od Boga je i to dosta, za naredna sva usnuća.

Ljiljana Tamburić

Моја Одисеја

Када би крилате змајеве, чаробница Медеја,
у кочију упрегла да као грану маслине
са обала Егеја донесу са мирисом соли
и мора твоја колена од белутка

у заборављену слику старог прозора
на срцу овог заљубљеног лутка
у загрљај напуштеног гнезда
од прстију мојих као од прућа
Када би на овај длан слетела као звезда

Ношен дахом Зефира после лутања и битака
у пролеће кад ти се вратим на крилу лептира,
када би твоје тело поново било моја кућа,
да будеш мирис носталгије у цвету мојих немира
Када би могла вечно да будеш моја Итака.




NOJEVA BARKA

Sad svetu zemlju zlotvori gaze,

viteška krv ne gori u nama,

kolo vode đavolje nakaze,

dok krotki plaču na stubu srama.

 

Razvratom, bludom, svetinje kite,

pobožni ljudi u strahu ćute,

sada loze naše plemenite,

pokorno ljube demonske skute.

 

Krvave suze iz oka teku,

iskonski bes sad dušu mi truje,

ne mogu sam da pregazim reku,

kako ću jadan protiv oluje.

 

O Bože sveti uzdam se u te,

Nojevu barku ti nam napravi,

privij pokorne na svoje skute,

vrati grešno stado na put pravi.

 

autor

Jovica N. Đorđević.