Добродошли!
МОЈА СИ МУЗИKА
Моја си сена, сунце на крају тунела,
Све оно што ми вољу за животом даје,
Спас, када у дрхтајима изостану речи,
Kада ми неки сиви дани наврате у одаје.
Непресушан си извор, за којим тело жуди,
Док посматрам бљесак у очима твојим.
Вечна си ватра, која у грудима ми гори,
Ведра боја, којом небо и стазе бојим.
Моја си музика, чувар свих снова наших.
Пољуби ме. За обоје имам један план –
Желим да будеш краљица ове топле ноћи,
И лице наслоним на твој врат, груди и длан.
Ноћас је нападао снег
Ноћас је нападао снег,
на улицама лед,
хладно је.
Фијуче ветар кроз
голе гране,
скидајући пахуље са
њих.
Деца се радују,
улице су стазе за
санкање.
Пролазници ставили
руке у џепове,
јакни и капута
пазећи, како иду,
да не падну.
На дну улице Снешко,
са плавом шерпом на
глави,
смејући се, гледа
пролазнике
што силазе.
у жељи
спознадох истину-
направих рез
изнедрење-
за слику пред очима
тражим благослов
у дојави
нимало нема истине –
погрешан дојам
смех до суза-
за уста се лепи
медени колач
искреност-
дође крај лагању
бар ко две душе
вашарски метеж-
након циљаног пуцња
паде лутка
са звучника
одзвања молитва-
у сали јецај
обиље звезда
скупљених у шаци
однесе магла
игра ветра
и кошуље на жици-
дете у трку
дивља јабука
на увелој грани
скупи ми уста
миришу булке
у сну летње ноћи-
штипам образе
у црној ноћи
заставом победе
склапам очи
Дар
Кад брзо живиш, брже си стар,
плав лептир и жути цвет, један су дар,
кад у сну сретнеш друга старог,
то није мала ствар,
и то је дар.
Кад звезда са неба падне,
не, то није неба квар
и то је дар. Настави са читањем “ДАР – Андреја Ђ Врањеш”
Зар не видите
како је све близу
и живот и смрт,
и срећа и туга,
лепота и нада?
Испружи срце
и дај му крила
да узме шта
му треба.
Не дај
да човек пати,
ако му љубави треба,
пружи руку и поведи га,
тамо где певају птице
и покажи све лепоте
иза туге што се крију,
не дај да плаче и јеца.
Покажи му како су близу
небо и земља.
P I SM O
Ako čitaš ovo pismo, znaj da je Božija volja da moje poslednje reči stignu do tebe.
One hladne večeri, kada si me čekala,završila se naša ljubav. Završila se ali ja nisam tako želeo. Oprosti mi, nisam mogao da ti javim da ne mogu doći. Kasnije više nije bilo bitno. Verovatno se tvoja ljubav lagano gasila u uverenju da sam te napustio.
Ne nisam te napustio. To nije bila moja volja. Moja volja je sada jer sam odlučio da te ne volim više. Ovo malo razuma, što još ima u meni, govori mi da našoj ljubavi moram ja presuditi. Kada sam te zavoleo, srce je tako htelo. Kada sam te napustio, drugi su odlučili sudbinu moju. A ja i duša moja ostasmo u beznađu.
Ako se jednoga dana pojavim pred tobom to neću biti ja. To će biti samo jedno telo koje liči na mene ali u njemu neće biti ničega što je tebi znano. Biće to telo bez ljubavi, duše, osećaja. Biće prazno. Ako Bog sudbini da, biće najbolje da se nikada ne pojavi.
Pišem ti ovo pismo samo da ti ublažim tugu za onim koga si volela. Pišem ti poslednjim trzajima svesti da ti kažem da te je čovek, koga si one hladne večeri čekala, voleo do poslednjeg daha. Čoveka koga si volela, one hladne večeri odveli su… Odveli su u rat. Zato te molim, ako se moje telo, kojim čudom, pred tobom pojavi, okreni se i idi jer to neću biti ja.
decembar 2024.
Što mi grešna duša pred tugom posrne
pa besciljno svetom nemoćna tumara
da l’ uzalud čekam da srce utrne
da ne osećam bol kad život šamara
Ni cigani stari pesmom me ne zovu
pa praporci sreće tužno za me ćute
u samoći tražim granu maslinovu
dok mi tuga lomi ruke uzdignute
Zar ne vidiš Bože koleno mi kleca
pritisnuto plaštom mrske tuge crne
od prokletog bola sve u meni jeca
pod teretom teškim duša mi posrne
O Stribože Bože unuke zamoli
oprosti mi grehe, slabosti i mane
pa zbog grešnih duša vetrove umoli
da nad zemljom opet jarko sunce grane.
autor
Jovica N. Đorđević
28.12.2024g.
HODAJ
Ne bude uvek onako kako smo hteli
ne ispadne kako smo zamislili
nema vremena za žaljenje
nema vremena za vraćanje
prodje taj trenutak za čaroliju
utihne magija
zaboli udisaj vazduha
kad da led u plućima
napravi, znam
bili smo mogući
bili smo pravi
nismo se dali
možda smo se uplašili
možda od želje ugušili
a možda i nismo bili
možda i nije trebalo
možda je to nešto od nas bežalo
možda u kosmosu postoji
tajni popis stvari
koje smo čekali
a da nismo znali
koje smo olako dali
koje smo mučki ukrali
koje nismo prepoznali
za koje smo mislili da smo odavno dali
Možda
a možda je to nemoguće
samo priprema za nešto veće
nastavi da mirno hodaš
nastavi da sanjaš
neće stati zbog nas svet
neće miris izgubiti cvet
hodaj
možda srešćemo se opet
negde na kraju nekog puta
možda na raskrcnici tvoga i moga bespuća
hodaj
još jedan dan životu dodaj
životom ispunjen
radošću obojen
hodaj
nasmej mi se kad nam se misli susretnu
mom danu razlog za postojanje dodaj
hodaj
znam, nije bilo kako smo želeli
nije ispalo kako smo mislili
priznaj
iako žarko smo voleli
brzinom svetlosti smo sagoreli
hodaj
još korak dodaj
mi smo upareni rodjeni
iz istog kalupa izliveni
hodaj
kud god da kreneš
put te vodi meni
naši su životi još pre dva veka umršeni
ne tuguj, ne žali, led u grudima ne pravi
hodaj..
Svemir ima milion načina
Da spoji nespojivo
Da razbije nesalomivo
Da sastavi nemoguće
Da rastavi nerazdvojne
Da ti da trenutak
A oduzme godine
Svemir ima milon načina
Da te natera da shvatiš
Da naučiš
Osetiš
Zapamtiš
Zaboraviš
Ima sve to svemir
A ti
Ti imaš svemir u sebi
Samo ga ne vidiš
Ne prepoznaješ
Suviše gorda
Ti se ne predaješ
Sebi sebe uzimaš
Ne zališ
Ne meris
Ne misliš
Svemir će ti tvoj reći
Ali vremena neće biti
Oblaci vremena
će te odneti
Tamo odakle povratka nema
I tada znaceš
Da mogla si
Da znala si
I videćeš da sebe
Sebi ukrala si
Svemir svoj izadala si
A svemir ima milion načina
Da te ozdravi
Sa dna podigne
I srećnu tebi vrati
Samo kad bi umela
Stati
Duboko udahnuti
Istinu sebi priznati
Sebe u oči pogledati
I svemiru u sebi
Sebe bez rezerve dati.
Pre ravno 410 godina Šekspir je napisao Sonet 66.Da ne znamo ovo, vecina bi verovatno pomislila da nam je savremenik.Čitajte ljudi, ne počinje ni svet, ni život od nas…🤗😥
Yморном од свега у смрт ми се жури,
Јер видех заслужног како бедно проси,
И ниткова што богато се кинђури,
И оданост како понижења сноси,
И златна одличја о погрешном врату
И савршенство у блатном бешчашћу,
И девице силом предате разврату
И снагу страћену неспособном влашћу,
И уметност којој моћник узде ставља
И злочинце како владају добротом,
И мрачњаштво како мудрошћу управља,
И како искреност бркају с простотом:
Скрхан, спокојној смрти ћу се дати.
Од ње ме тек љубав може сачувати.