Месец: јул 2025.

БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – Мирослав Мића Живановић


БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ

Баш ништа није као прошле године,
ни пролеће, ни месец,
ни места на којима сам те случајно сретао,
ни твоје очи, док сам те салетао,
упорно тражећи шансу,
и губио те на само корак до циља.

Ма да су бар трешње
као прошле године, као лане,
па да ти понудим својом руком бране,
можда би рекла шта Вам је господине,
и као у чуду гледала моје седе,
а ја бих онда стрпљиво и натенане,
бирао речи и реченице,
и право у твоје зенице,
гледао како се бориш и како ланци не вреде,
јер у истој жељи гориш.
Настави са читањем “БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – Мирослав Мића Живановић”

ТЕРАСА – КОЗИЋ САША

Немам ја где, него на тераси Седим, гледам и обично пијем кафицу .

Докон и болестан, пуштам ветру да ми шапуће приче живота, скривене од свих сместиле се у прошлост ,  садашњост и будућност .

Само ми, осуђени на себе, ми који смо смирени, у тишини гледамо и слушамо природу .

Видимо невидљиво, чујемо нечујно .

Понекад причамо, а све, као и наш живот, носи лаган и врео ветар.

Само мрвице остају од наше приче, које време разноси кроз нас.

S O N E T V

Još u kasne sate požuda me davi
u seni se sliva poput gorkog vina
nigde glasa tvoga da se meni javi
dušu mi prekriva prokleta praznina

Na prozoru trepti tiha svetlost rana
ko da tamu moli da u oku svane
dok u meni šumi pesma nepoznana
gde se greh i čežnja stapaju u dane

Još u vetru odzvanja izgubljeni glas
ko molitva što se bez vernika gubi
još na plećima nosim krivicu i spas

dok me večnost nežno u obraze ljubi.
Sve su moje želje vladari i sluge
i sve zamiriše mirisima tuge .

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
05.07.2025g.

NEVIDLJIV SAT OTKUCAVA LJETNO PODNE – Mirko Popović

 

 

omamila riječi čista
tišina na brijegu. šum


ustaklio oči bez sjenki.


sklopim grudi. žeđ
presušenih žila
pojim u krajoliku.

 

dovršavam misli povjetarca
što niz brijeg tihuje


kao da plovi
za ogrlicama sunca
za obrisima orgulja
za čistim srebrom tišine
za dječjim željama
zaspalim u bezglasju
žutoga ljetnog klasja

 

ВРЕМЕ СПОЗНАЈЕ – КОЗИЋ САША

Ходам полако

улицама мога живота.

Јесен је.

Чекам хладне јесење кише,

да ме напокон отрезне, и оперу Сву штроку,

накупљену и насталу у мом походу

ка врху

замишљене пирамиде успеха.

 

Све ће нестати када одем.

Пукнуће као маслачак

на ветру.

Промена ће бити велике

Ко ме знао , неће више.

Ко ме није знао , заболе га.

 

И увек је тако,

када дође време спознаје…..

Пријатеља нигде нема.

Не постоје

 

ЋОПИЋ – Александар Недовић

Дође ми тако, слике зароје,
Малени дечак, шума, поточић.
У руци Башта сљезове боје,
У машти Грмеч, Хашани, Ћопић.

Све беше просто, био сам дете,
Зврндов што иште звездане зоре,
Што сања Орлове како лете
И воли Јежа, Бранкове форе.

Лако се сруши то царство књига
Кад живот страшне проблеме пружи.
И стварно — срећа, па десет брига —
Зар живот само за тугу служи?

Кад стигне слутња од ноћи црња,
Будућност буде ко пена мека.
Јаве се пољар Лијан и Луња,
Време што верно у души чека.

Оживе дани из ђачке клупе,
Време кад срећа био је план,
Лепоте Уне, описи Крупе —
Слике што лако испуне дан.

Тек сад разумем — тај дечак живи,
Само се скрио, тако му драже.
Крију га магаре и мишић сиви
И мачак испод Бронзане страже.

Кад падну магле, бледи тренуци,
Вера стрпљењу дарује снагу.
То сам што јесам — сањар по струци,
Маштом дечака у инат врагу.

Дође ми тако, слике зароје…

 

S O N E T IV

Iskopnila duša od tuge i jada
ko zvezda što osta na nebu bez sjaja
na grudima hladna večnost već mi pada
dok sena me vodi niz staze bez kraja

Ne tražim utehu ni glas da se vine
ni svetlost što drhti sa praga daljine
jer duša mi kleta u samoći gine
sahranjena tiho u dubine tmine

Istrošena slika davnašnjih vremena
pogled što zaborav nosi kao pramen
u tišini trepti sena bez imena

ko dašak na staklu,izbledeli znamen.
Pred spokojem klečim al greh je na javi
još u kasne sate požuda me davi.

autor
Jovica N. Đorđević
02.07.2025g.