Добродошли!
Z o r a n u ( za rođendan) 3. јun 2012. vlataj mi žito pod suncem rečju sam seme u brazdu ljubavi u dušu tebe u pesmu nas suzama radosnicama ko kišom zalivam raspevana i rasplakana rodu duše se radujem pesmama klikćem ševa sam nad klasjem u kljunu stih pod krilom on naliva (pre)zrla … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
ПРОКЛЕТСТВО
Све што такнем, топи се ко на сунцу лед.
Проклетство носим и све на свету клетве.
Све што пипнем, свој природни изгуби ред.
Поглед парлоге коси, слабе ли жетве!
Хоћу свет да мењам, зло да не постоји.
Још чујем тај глас, тај ехо катаклизме,
Олуја се спрема, ничег се не бојим…
још чекам праву вест… Срећу да ме лизне.
Обмана прија сваком. Станем на камен.
па нестанем у брда, сасвим полако…
Сјај маште осваја ме. На камен станем,
а све што такнем, нестаје тако лако.
Ко пена на таласу… Баш ми је криво!
Све пролази, прође и једини живот.
Настави са читањем “ПРОКЛЕТСТВО – Љубодраг Обрадовић”
СТАРЕ УСПОМЕНЕ
Стаће ми пролеће и јесен
када је увенуо мој цвет
све је нестало оног дана
када си отишао у туђи свет
Све је стало оног дана
на срцу се отворила врата
ишчупао си срце моје
стале су казаљке сата
Настави са читањем “СТАРЕ УСПОМЕНЕ – Даница Рајковић”
БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
Баш ништа није као прошле године,
ни пролеће, ни месец,
ни места на којима сам те случајно сретао,
ни твоје очи, док сам те салетао,
упорно тражећи шансу,
и губио те на само корак до циља.
Ма да су бар трешње
као прошле године, као лане,
па да ти понудим својом руком бране,
можда би рекла шта Вам је господине,
и као у чуду гледала моје седе,
а ја бих онда стрпљиво и натенане,
бирао речи и реченице,
и право у твоје зенице,
гледао како се бориш и како ланци не вреде,
јер у истој жељи гориш.
Настави са читањем “БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – Мирослав Мића Живановић”
Немам ја где, него на тераси Седим, гледам и обично пијем кафицу .
Докон и болестан, пуштам ветру да ми шапуће приче живота, скривене од свих сместиле се у прошлост , садашњост и будућност .
Само ми, осуђени на себе, ми који смо смирени, у тишини гледамо и слушамо природу .
Видимо невидљиво, чујемо нечујно .
Понекад причамо, а све, као и наш живот, носи лаган и врео ветар.
Само мрвице остају од наше приче, које време разноси кроз нас.
Još u kasne sate požuda me davi
u seni se sliva poput gorkog vina
nigde glasa tvoga da se meni javi
dušu mi prekriva prokleta praznina
Na prozoru trepti tiha svetlost rana
ko da tamu moli da u oku svane
dok u meni šumi pesma nepoznana
gde se greh i čežnja stapaju u dane
Još u vetru odzvanja izgubljeni glas
ko molitva što se bez vernika gubi
još na plećima nosim krivicu i spas
dok me večnost nežno u obraze ljubi.
Sve su moje želje vladari i sluge
i sve zamiriše mirisima tuge .
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
05.07.2025g.