Месец: јул 2025.

S O N E T VII

Đavo se u snove na trenutak javi
u očima mu tinja neugasli plam
u tišini srca reč prokleta slavi
pa iz sakate duše razliva se sram

S krilima od dima ko oblak se vije.
na uzglavlje moje u tišini sleti
u duši me studen kano maljem bije
i šapatom truje tihi sanak sveti

“Zar večnost ti treba”?-tiho meni reče
“zar raj nije bajka što se ko list njiše”
rečima mi dušu ko nožem preseče

na jastuku gde mi na tebe miriše.
Priča mi o sreći,zaboravljam tuge
osmehom mi nudi neke snove druge.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
12.07.2025g.

СВИ РАДЕ ЈА СПАВАМ – КОЗИЋ САША

Јутро се разнежило на моме јастуку . Свануло је. Пролеће. Ведро је

Врапци весело цвркућу ластавице шарено лете .  Гугутке лењо гугучу на крову моје куће

Чујем комшије. Нешто вичу Сваки носи ашов на леђима и иду у башту

Земља лепо мирише када се риља . На тараби стављен радио , свира моравац

Уз тактове кола окопаше се баште , много брже

Мирис пржених јаја сланине и домаће ракије шири се улицом

Радници свако својој оде кући на доручак . А ја спавам

Ноћас сам са друштвом био у кафани . Уморан сам

А помало ….лењ

ПОЧИЊЕ ПРВА СМЕНА – КОЗИЋ САША

 

Штајга , хладно је . У предаху рађања јутра , ветар разноси мирисе греха.

Сви камени цветови , настали као продукт ноћашњег клесања опомињу разуздане.

Биртија , полупразна , полупана  чека сталне јутарње госте: црну кафу , беле кифле и ракију.

Конобари , курве и пијандуре спавају по столовима са карираним стољњацима и плеханим пепељарама.

Чекају јутарњу смену , одморну, опрану, наспавану , жељну алкохола , греха и музике.

Другачије не знају да раде.

Појављује се и пандур . Зева, чеше муда , наручује кафу и ракију , свестан да му неће бити наплаћено.

Седа за сто , чита новине .

Шеф прве смене гаси светла Избацује курве и пијанице.

Почиње прва смена.

 

 

S O N E T VI

I sve zamiriše mirisima tuge
dok večernji vetar niz obraze reže
u tišini stoje sene kao druge
a želje ko stranci kroz sećanja beže

Još koračam stazom sve tiše i tiše
gde lišće bez boje u čežnju se sliva
a duša u prazno bez želje uzdiše
dok ćuti pod nebom u parlogu njiva

I snovi se gase pod teretom reči
što šap’tom izrastu u olujne sate
dok noć svoje staze bez milosti preči

pa danak mi daje što mi noći krate.
Jer srce u noći ničim se ne zdravi
đavo se u snove na trenutak javi.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
09.07.2025g.

Нове књиге – ДАШЧИЦЕ – Милосав Мишо Младеновић

НЕКОЛИКО РЕЧИ УМЕСТО УВОДА

Зашто “Дашчице”?

У мојим мислима, дашчице имају неколико значења. Пре свега, на њима се сликају свете иконе, некад велике, а понекад мајушне и танане. Врло лепу улогу имају код припреме хране. На њима се она сецка, ради угађања телу.

Најзад дашчице могу бити и моји греси. Пливају дашчице на површини воде, која се благо таласа. Покушам ли, да их руком брзо потопим, да их наиван прикријем и смањим им њихов број, тада оне хитро испливају, а надолазе све веће и веће.

Ех, дашчице. дашчице…

Моје илустрације само попуњавају празан простор, осим неколико изузетака, када су у извесном додиру са оближњом песмом.

На крају, исказу јем неизмерну захвалност породицама Мајсторовић и Петровић из Пожеге, које су ми својим прилогом омогућиле штампање ове књиге.

Аутор


Милосав Мишо Младеновић

 

ДАШЧИЦА

Мала, танка, четвртаста,
у хладовини под тремом,
усред лета, које жари,
долази до великог значаја.

Она се не сели из свог Баната
у бескрај света,
већ скромно чека окачена на полици,
свог оданог власника.
Настави са читањем “Нове књиге – ДАШЧИЦЕ – Милосав Мишо Младеновић”

ЛИЦА УЛИЦЕ – КОЗИЋ САША

Нема ту шта много да се прича.
Касне осамдесете.
Памтим то време,
кад нисам само имао,
него живео.

Лепа времена.
Младост.
Жеља да се поседује ,
живот.

Све се сводило на секс,
алкохол, опасност.
Адреналин.
Можда би била и дрога…
Али не за мене ,
плашим се игле.

Свесно смо радили те ствари.
Нико нас није терао.
Тако смо хтели.
Свесно гинули.

Остале су приче.
Остала је легенда,
о лицима улице.

Сад ветар разноси
мирисе нашег шареног живота.

На гробљима плачу свеће.
А ја се радо сетим тог времена.
Плачем

Били смо млади били смо жељни , живота .

_________________________

УЗ или НИЗ МОРАВУ? – Љубодраг Обрадовић (једна песма – четири спојена сонета)

УЗ или НИЗ МОРАВУ?

Куда и како пливати данас даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем,
да успоставим давно нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао,
која ће моћ’ срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем тај смисао,
који неће немиром ум да ми спржи.

Јер, поодавно нисам изнад Мораве,
летео ја на крилима својих снова…
  Тражио ону, што има очи плаве,
 
да јој стихом опет стварам свет изнова.
Јер, одавно ме љубав није понела.
Предуго не видим излаз из тунела.

::::: Настави са читањем “УЗ или НИЗ МОРАВУ? – Љубодраг Обрадовић (једна песма – четири спојена сонета)”

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Dete – Даниела Станојковиќ

Bilo jednom jedno dete, nasmeju se cim se ga sete. Srecno, zdravo, lepo, pravo, cim ga vide, reku majci: Bravo! Ali srecno bilo nije, falilo mu to najmilije. Fali otac, fali majka, shvatilo, da zivot nije bajka. Slomu njemu rano krila, pa mu radost tudja bila. Tudja radost, tudja sreca, al’ milost Boga je najveca. … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

ПРОКЛЕТСТВО – Љубодраг Обрадовић

ПРОКЛЕТСТВО

Све што такнем, топи се ко на сунцу лед.
Проклетство носим и све на свету клетве.
Све што пипнем, свој природни изгуби ред.
Поглед парлоге коси, слабе ли жетве!

Хоћу свет да мењам, зло да не постоји.
Још чујем тај глас, тај ехо катаклизме,
Олуја се спрема, ничег се не бојим…
још чекам праву вест… Срећу да ме лизне.

Обмана прија сваком. Станем на камен.
па нестанем у брда, сасвим полако…
Сјај маште осваја ме. На камен станем,

а све што такнем, нестаје тако лако.
Ко пена на таласу… Баш ми је криво!
Све пролази, прође и једини живот.
Настави са читањем “ПРОКЛЕТСТВО – Љубодраг Обрадовић”

СТАРЕ УСПОМЕНЕ – Даница Рајковић

СТАРЕ УСПОМЕНЕ   

Стаће ми пролеће и јесен
када је увенуо мој цвет
све је нестало оног дана
када си отишао у туђи свет

Све је стало оног дана
на срцу се отворила врата
ишчупао си срце моје
стале су казаљке сата
Настави са читањем “СТАРЕ УСПОМЕНЕ – Даница Рајковић”