Дан: 13. јул 2025.

САД НА САМОМ КРАЈУ

Сад на самом крају Апостолског поста,
Када све је кротко, и чемер и мед,
Пред иконом клечи шта од мене оста,
Низ чело ми ватра, а низ кичму лед.

Сустижу олује у часу тишине,
У оскудном трену превирања душе.
Суздржавам порив док вуку даљине —
Слабости човека што темеље руше.

Борби краја нема, катарза је тешка,
На кантару лебде лична достигнућа.
Само један уздах, једна мала грешка,
И грабимо понор уместо сванућа.

Сад на крају пута, кад ситан је корак,
Као да је сваки од претходног тежи.
У срцу су жудње и осећај горак,
Нечастиви вреба, искушава, режи.

Прилазим Распећу, склањам се од тога,
Молитвама зидам срушене олтаре.
Литургијска зора грешника и Бога —
Загрљај аскете и иконе старе.

Прашина смо били, прашина нас чека,
Само душа живи кроз векове дуге.
Љубав је сва мудрост, нема другог лека,
Сви путеви злобе воде нас до туге.

Сад на самом крају Апостолског поста,
Када све је близу — скок и потонуће.
У загрљај прими веру као госта,
И грли спасење кроз свето свануће.

Сад на самом крају Апостолског поста…