Iskopnila duša od tuge i jada
ko zvezda što osta na nebu bez sjaja
na grudima hladna večnost već mi pada
dok sena me vodi niz staze bez kraja
Ne tražim utehu ni glas da se vine
ni svetlost što drhti sa praga daljine
jer duša mi kleta u samoći gine
sahranjena tiho u dubine tmine
Istrošena slika davnašnjih vremena
pogled što zaborav nosi kao pramen
u tišini trepti sena bez imena
ko dašak na staklu,izbledeli znamen.
Pred spokojem klečim al greh je na javi
još u kasne sate požuda me davi.
autor
Jovica N. Đorđević
02.07.2025g.
(Прочитано: 41 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.283.065 пута)
