Đavo se u snove na trenutak javi
u očima mu tinja neugasli plam
u tišini srca reč prokleta slavi
pa iz sakate duše razliva se sram
S krilima od dima ko oblak se vije.
na uzglavlje moje u tišini sleti
u duši me studen kano maljem bije
i šapatom truje tihi sanak sveti
“Zar večnost ti treba”?-tiho meni reče
“zar raj nije bajka što se ko list njiše”
rečima mi dušu ko nožem preseče
na jastuku gde mi na tebe miriše.
Priča mi o sreći,zaboravljam tuge
osmehom mi nudi neke snove druge.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
12.07.2025g.