СВЕТЛОСТ
Промичу,
деца, жене и људи!
Исто их сунце пржи
и зноји довека…
Изглед вара,
беже, од својих мисли…
Губе разум, савест, живот…
То се увек зна!
Будућност чека, човека.
Нестају птице, певајући.
Мрави исконски
клизе дамарима.
Далеко је слобода…
Вир у матици,
камен неисклесан,
у машти.
Далеко је светлост.
Изглед вара,
разум бледи,
коса седи,
а срце се једи.
Настави са читањем “СВЕТЛОСТ – Љубодраг Обрадовић”