Немам ја где, него на тераси Седим, гледам и обично пијем кафицу .
Докон и болестан, пуштам ветру да ми шапуће приче живота, скривене од свих сместиле се у прошлост , садашњост и будућност .
Само ми, осуђени на себе, ми који смо смирени, у тишини гледамо и слушамо природу .
Видимо невидљиво, чујемо нечујно .
Понекад причамо, а све, као и наш живот, носи лаган и врео ветар.
Само мрвице остају од наше приче, које време разноси кроз нас.
(Прочитано: 30 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.184.676 пута)
