Добродошли!
Селила сам се
из себе у себе
без адресе и без мапе.
У неким деловима
нисам била добродошла.
Тамо су стајале речи
као полицајци на граници.
Питале су ме:
„Имаш ли право да уђеш?“
Нисам одговарала.
Неке делове себе сам напустила
као што се напуштају станови
са цурењем, влагом и сећањима.
© Бојана Петковић
Касна берба
Језери јесен, зрела моја драга,
у винограду клизе позни дани,
милују мисли, као рука блага,
док теби зову грозди недобрани.
Ране су бербе одавно за нама,
плахи трзаји телеса и страсти,
бујнога сока и летњега плама,
што позног грозда и не слуте сласти.
У гозби Сунца, михољскога госта,
већ су анђели испили свој део,
тек ти смежуран у недрима оста,
самац у сени, ситан гроздак зрео.
Златна као цвркут у старој трешњи
још нам трепери тиха берба касна,
сокови гушћи, судови све тешњи,
пехаре пуни чежња неугасна.
