Месец: април 2025.

Saša Milivojev – LUDAČKA KOŠULJA

!!! Nova ŠOK pesma Saše Milivojeva koja će pomeriti granice !!!

Saša Milivojev
LUDAČKA KOŠULJA

Zamisli
Vrištiš
Jecaš
Plačeš
Jaučeš
Nešto ti škripi
Ujedaš
Mleko kipi
U strahu i besu
gaće ti se tresu

Promaja

Škripe škripila
Otupela tupila
Bageri i traktori
Malj po glavi udara

Požar
A ti nemaš kud
Lupaš glavom o zid
Potpuno lud

Svi oko tebe reže
Sad će doći mama
da ti veže košulju što steže

Škripi tanjirača
Drlja drljača
u grudima
vezane ruke na leđima
Grom te šiba po nogama

Otimaš se
Gušiš se
Preznojavaš se
Daviš se
Ne mogu da te obuzdaju
Za krevet te vezuju
A ti se štrecaš
I koprcaš
Nogama ritaš

Sve je belo
Svi urlaju
zidovi se pomeraju
Seku i gnječe
Kažu neće više da te leče

Svi u tebe prstom upiru
keze se, i krevelje,
smeju kao lud na brašno
Stvarno strašno

Nije stres
Nije bes
To je zemljotres
Plafon pada
Pazi
Bekeću stada
I zvone zvona
Za kim?
Za tobom
ali stvarno nije zbogom

Samo jedan zagrljaj!
Jedan zagrljaj,
Neko će možda doći
i panika će proći
Teška je sudbina tvoja
Spavaj sada dušo moja

© Saša Milivojev

Prava zaštićena Zakonom o intelektualnoj svojini © Saša Milivojev. Strogo zabranjeno kopiranje bez dozvole autora.

САМ – КОЗИЋ САША

Сам у мраку своје собе, чекам јутро.

Цигару сам запалио, кафу скувао и у шољицу сипао.

Са радија се чује џез, а ја, са сетом, очију пуних суза,

сећам се дана и година када је било…

Глава ми је ћелава, поседела брада, а поглед упрт у небо.

Питања само навиру:

Како? Када? Зашто?

Године прођоше,

а питања среће и љубави остадоше записана у времену —

неприметно, непријатно,

брзо као мраз у пролеће,

што паде на процвало воће.

Остаде само чежња, суза и уздах

који излете из мене

као једини одговор.

Ееххх… прође

Саздана за спас

На прагу,
Ту предамном,
Дух твој стоји,
Твоја снага.
Због твог духа,
Ја сам снажан.
У грудима он ми ватру пали,
Срце греје,
Он ми нежну причу прича,
Опија ме,
Кад шапуће, кад се смеје.

На прагу,
Ту предамном,
Твој лик стоји.
И он свуда замном ходи,
свуд’ ме прати,
по улици и по соби,
свуд’ ме води.
Он је са мном и у срећи
И кад сузе роним,
Кад сам будан,
Са сном кад се борим.

Има сила нека тајанствена,
Што ме тера све да чиним,
Навија ме, подстиче ме,
Да ја радим што сви раде,
Да опстајем, животарим,
И учмале дане бројим.

Али лик твој мене тера,
Да се надам, да се борим,
Тера ме да желим жеље,
Да верујем и да маштам,
Осмех с’ лица да не скидам,
Да се винем у висине,
Он ме тера да постојим.

Лик твој и твоја душа,
Не дају ми да потонем.

Хвала Земљи што те створи,
Дуги што ти боје дала,
Небу хвала на крилима,
Што их само теби скроји.
Хвала ватри што испуни твоје тело,
И славују за твој глас,
Поветарцу хвала и облаку,
За твој саздан, а мој спас.

BUDNE NOĆI – Mirko Popović

 

 

BUDNE NOĆI                          

                        tvojoj noći bez svitanja

razvezivati damar
teškim bojama ruže
koja cvjeta na ušću
kao glas pun muzike
kao protekle vode
kao ostavština
što svunoć se vraća
s pticama izgubljenim


gdje ti je pjesma korijenja
koju nitko ne čuje
koja se ne odaziva
bezimenim željama


vraćati se travkama bez očiju
bjelini nečujnog mora
bezglasjem dozivati
nebeske vode
odvezivati val
koracima zaleđenim u tlu
nečitke zemlje
teške od nesna

D U Š E

Kada se sa neba gusta magla spusti
ko rasuta boja naivnog slikarstva
pa presvetli puti svi postanu pusti
međ zemaljskog sveta i nebeskog carstva

Zarobljene duše sa suzom u oku
gledaju sa bolom našu sudbu krutu
sva stradanja naša i bedu duboku
sve grehove voljne na kratkome putu

I čekaće jadne skamenjene,tužne
dok gorčina živih srdžbom duše plavi
na prečiste zore i vetrove južne
da učmalu maglu sunce obezglavi

Tad videće polja snežna nepregledna
srećom prekrivene prečice i pute
i svaka će duša ma koliko bedna
biti privijena na božije skute.

autor
Jovica N. Đorđević
05.04.2025g.

ИПАК ДОЂЕ КРАЈ – КОЗИЋ САША

 

У раскорску , мог времена и мог простора ,

Који је све мањи и мањи , видим , истину , мога живота

Истину која је саздана  од свега доброг и свега лошег .

Живиш , живиш ….па стигнеш до зида , где нема даље , само сећање , и радост .

Рођење , први зуб , корак , реч , полазак у школу , прва љубав ,војска , свадба …. и опет све у круг …..

А ти , пребираш по тренуцима времена ,и сећаш се . И , весеља , жалости .

Ипак некада , овој игри , мора доћи крај , овде , али не и тамо ….

 

 

СТАРИ ХРАСТ-Драган Милошевић

СТАРИ ХРАСТ

Чујеш брате, роде, на ћувику, на хуму
неко нам секиром, опет, стари храст сече.
По ко зна који пут скрнаве нашу шуму
у по бела дана, дрско, док звезда пече

Биће засигурно, неко благо ту има,
ћувик њега скрива а да ми то не знамо.
Зато им храст смета,олошима и псима,
богатство ту траже, не треба им храст само.

Секира им лоша, држаља мора пући
увек тако беше и у стара времена.
Полетеће челик, бежаће својој кући,
опет ко некада, са главом без рамена.

Од наше судбине, биће њихова гора.
Тако одувек беше и тако бити мора.

ПЕРИФЕРИЈЕ ЖИВОТА – КОЗИЋ САША

Све наде су покопане на периферији мога живота Закопане испод јесењих лишћа где ветар носи сећања , а талог среће тоне дубље, у тишини.

Све те пролазне имитације остају заробљене у хладу тренутака , као избледели трагови на залеђеном стаклу.

Радост и нада сада јашу заједно  али њихов галоп постаје ехо празнине , док доказују да је срећа само пролазна ствар

И тек онда

Када јесен живота тихо закуца. Хладни њен дах пређе преко наше душе долази крај тихо без помпе , остављајући за собом прах тренутне радости.

Све што волимо , што нас покреће , постаје ризик .Крхки баланс између игре живота и наде која ишчезава као дим.

Надајући се вечности ,губимо из вида оно што значи садашњост ,а у тој безвременој борби , смисао игре и живота,нестаје попут сенке у сутону.

NISAM ZABORAVILA – Mirko Popović

 

 

pun mjesec nad malim
okruglim parkom

tišinu periferije
i nevinu večer

kraj maja 
ili početak juna
svejedno
dan je dug i kao pijan
sklapao oči
i za nama ostavio
uzdahe i priču
da još sam dijete
sa punih osamnaest

pun mjesec nad malim
okruglim parkom
nad kikotom
što zamirao je
u tišini periferije
koja nas je
nezainteresirano
promatrala

negdje daleko
onkraj naših oreola
bio je rat
i hladan
hladan svijet