Давно написано – посвећено онима које је тама привила у загрљај наркоманије
_____________________________
Туга ме обузима,
док гледам људе без будућности,
који су се лако,
несвесном препустили.
Без ичега свог, тумарају
беспућима промашених снова,
покушавајући немогуће –
да свој бол као истину прикажу,
достојну самих себе.
Не схватају да се кажњавају сами,
живећи узалудан живот,
испуњен порицањем
свега божанског у човеку.
Жељни слатких снова
нечистих сила природе,
говоре:
„Ако се мора – није тешко…”
Оправдање чувају у срцу,
тих, заборављених,
који више ни себе
у очима не виде.
Само сенке ходају
у сновима других.
А негде унутар њих,
још увек дете виче:
„Спаси ме,
пре него што се изгубим сасвим.”