У вилајет стигох са анђелима,
срећан под њиховим крилом,
у средиште свог света.
Прођоше дани,
у менама година нестају месеци.
Oкрунише се деценије и векови
а мене, путника у времену,
прогоне душе.
Светлост памтим као пожутели лист сећања,
док сенку греха на плећима носим.
Ноћ је време за грађење кула од снова
и огртач грешника.
Самоћа је бег од прошлости.
Умирем у свечаној тишини.
Омађијан сазвежђем чуда,
изумитељ и чудотворац речи,
срму стиха везем у нити песме.
Птице туге лете над мојом главом,
не дам да свију гнездо у мојој коси.
Када линија среће догори – златни траг зоре,
упалим луч – врелу зеницу сунца.
И гле, над нама бди плаветно небо.
Из ризнице срца у чезнућу
јој руке пружам. ОНА је мисао
и жеља, моја нимфа, можда обала?
Како да стигнем до њених усана?
Дан: 26. април 2025.
НИШТА ВИШЕ -Здравка Пап
Ништа више на нас не личи
И себе не препознајемо
И гледамо и не верујемо
У шта смо се претворили
Ништа више на нас не личи
И срећа и радост немају снагу
И јецај туге нема бол и тишину
И све је постало кајање и грех
Ништа више на нас не личи
И лице које гледамо и надамо се
И успомене које се губе у срцу
И жеље које се надају васкрснућу
Ништа више на нас не личи
И приче које се причају иза леђа
И снови који су изгубљени у прошлости
И наду да ћемо се извући некажњени..
ОЛУЈНИ ПЛЕС – Милосав Ђукић Ђука
Погледајте како је било на промоцији стваралаштва Милосава Ђукића Ђуке
ОЛУЈНИ ПЛЕС
Олујни ветар повија
столетна стабла пред кишу,
а гране без музике и нота
лагано се њишу.
Некоме то ствара страх или стрес,
видим да почиње олујни плес.
Тај исти ветар кад зима дође
не носи лишће, кроз гране прође.
Сметове ствара, образе леди,
ледени су моји бркови седи.
А кад полеће дође,
кад роде гнезда почну да праве
почиње поново олујни плес
у мојој башти,
крај реке Расине и реке Мораве.
Настави са читањем “ОЛУЈНИ ПЛЕС – Милосав Ђукић Ђука”
ЖЕНА – КОЗИЋ САША
Све своје године живота
провео сам поред једне жене.
Родила ми двоје деце — два сина.
Све те године, ћутке је трпела мене,
и брижно се старала о нашој деци.
Једном сам је питао:
„Зашто?“
Погледала ме и рекла:
„Јеси ли ти нормалан? Па, ти си мој.
Ја сам бирала тебе, а не ти мене.“
Заћутао сам.
Гледам синове —
сваки њихов испит, као да га ја полажем.
Свака њихова радост, и моја је била.
Када сам оболео,
жена се највише секирала.
Рекао сам деци:
„Пустите мене…
Брините за мајку.“
И ево, већ десет година,
сви брину о мени.
Кажу да године
носе дозу
истине у себи.
Живота.
Можда…
ČEŽNjA
Gledam kako Mesec na pendžere slazi
namrštena čela ko da tamu kudi
što u njene snove tromo,grubo gazi
što usnulu mladost iz sna čednog budi
Gle kako je lepa spokojna i mila
okupana rosom belih hrizantema
kao deo pesme,deo večnog stiha
ko iskonska čežnja kafanskih boema
A u kletom trenu kada mesec gasne
i dok nova zora na istoku rudi
ja gledaću u te pun ljubavi strasne
dok ti novi danak snene oči budi
Položiću glavu tu na tvoje krilo
tiho,krotko nežno ko tanana struna
gledaću ti oči zaljubljeno,milo
sve dok stari pendžer ne obasja Luna.
autor
Jovica N. Đorđević
26.04.2025g.