Месец: април 2025.

Борим се са мислима које ме терају у прошлост.

Траже од мене да им саопштим истину – истину која мене боли. Трну ми мисли, сећања на године проведене у незнању живота. Све је тада било лакше, много једноставније.

Тешим се мишљу да живот не може да боли.

Ja згужван, психички изморен, препуштам се таласима самоће, нека ме однесу – на ливаду страсти. Жељан сам додира, погледа, жељан живота.

Тражим само тренутак мира.

И анђеоску тишину надолазеће плиме страсти – једне жене, заборављене, али у мислима старца још увек живе.

Уживам, само је гледајући.

Она – лепа.

Ја – смежуран и стар.

Птица ругалица прекида наше миловање у мислима,

и ја се, великом брзином, враћам на почетак свих мисли, бришући сузу у оку.

Сурово.

Живот ипак

може да боли.

 

 

 

Давно написано – посвећено онима које је тама привила у загрљај наркоманије

_____________________________

Туга ме обузима,

док гледам људе без будућности,

који су се лако,

несвесном препустили.

 

Без ичега свог, тумарају

беспућима промашених снова,

покушавајући немогуће –

да свој бол као истину прикажу,

достојну самих себе.

 

Не схватају да се кажњавају сами,

живећи узалудан живот,

испуњен порицањем

свега божанског у човеку.

 

Жељни слатких снова

нечистих сила природе,

говоре:

„Ако се мора – није тешко…”

Оправдање чувају у срцу,

тих, заборављених,

који више ни себе

у очима не виде.

 

Само сенке ходају

у сновима других.

А негде унутар њих,

још увек дете виче:

„Спаси ме,

пре него што се изгубим сасвим.”

Речи су ми одлетеле са усана  у правцу будућности.

У мислима свих изговорених које су успомене на све.

Све моје истине , све боли , које су распоређене као сећање на време и пролазност.

Настале у тренуцима приче наших живота.

Оне су биле те које су ми пружиле сигурност после туге.

Остала је бол , стална као време мога живота.

Сећања су јака , као и срећа, заувек у успоменама.

Записана у мојим венама.

Моје песме сада јесу моји снови

 

 

Danas ćemo se zajedno smijati
licem zemaljskim
prije nego te pregaze zadnji
otkosi jesenji          
prije nego zaplaču kiše u tvojim očima

Stići ću ti u jedan od srebrenih snova jer znam
da se još u duga ljetna popodneva
predaješ onim trenucima dok zrake sunca
puze pustim zidom i padaju na lice
staroga tavana s onog djelića neba
pod kojim je mirisalo djetinjstvo

Zagrlit ću te prije nego zatvoriš oči
i pustiš vjetrovima da ti zvižde kroz stalagmite
sastružu mahovinu i prašinu
i ogole kosti tvojih grudi

Ako me ne sačeka ljeto stići ću sa zapada
ogrnut ću te toplim zavičajnim vjetrom
pa ćemo se zajedno ušuškati
ispod tvoga istočnog prozora
s kojeg smo šuteći gledali noćno nebo
velika i mala kola a u granama bajama
dukat mjesečev s kojim si
prije mene tonula u san

Doći ću ti prije nego zime zaigraju kolo
kroz tvoje napuštene dveri i vjetrovi
zazvižde kroz pukotine i samoću
praznih ljuljački i izbrišu crteže začete
u bajkama tinejdžerskih godina
Prije nego zaspu mi ruke
iznad i ispod pjesme

Zajedno ćemo i bespomoćno slušati
glas smrti urezane u lice zemaljsko
i korake života ispraćati
s neizgubivim osmijehom
stvoriteljeve ljubavi

 

Данас истина постаје тражена роба.

Сви је траже, сви је желе.

Мада, она сама најбоље зна где ће се запатити,

и из ничега никнути, настати.

Појединци иду толико далеко

да ће је почети шверцовати,

испод руке продавати.

Сви је желе,

а неки сматрају да је треба на плантажама гајити, брати

и као банане – у маркетима продавати.

Па кад ти затреба – oдeш, купиш,

и без проблема користиш.

Многи би нам завидели,

јер имамо и користимо истину без проблема.

Мада нам још само храброст треба –

да је заиста кажемо.

Што би рекао мој деда:

“Благо нама сиротима,

и ми имамо

за шта да се ухватимо…”