Сам у мраку своје собе, чекам јутро.
Цигару сам запалио, кафу скувао и у шољицу сипао.
Са радија се чује џез, а ја, са сетом, очију пуних суза,
сећам се дана и година када је било…
Глава ми је ћелава, поседела брада, а поглед упрт у небо.
Питања само навиру:
Како? Када? Зашто?
Године прођоше,
а питања среће и љубави остадоше записана у времену —
неприметно, непријатно,
брзо као мраз у пролеће,
што паде на процвало воће.
Остаде само чежња, суза и уздах
који излете из мене
као једини одговор.
Ееххх… прође