Борим се са мислима које ме терају у прошлост.
Траже од мене да им саопштим истину – истину која мене боли. Трну ми мисли, сећања на године проведене у незнању живота. Све је тада било лакше, много једноставније.
Тешим се мишљу да живот не може да боли.
Ja згужван, психички изморен, препуштам се таласима самоће, нека ме однесу – на ливаду страсти. Жељан сам додира, погледа, жељан живота.
Тражим само тренутак мира.
И анђеоску тишину надолазеће плиме страсти – једне жене, заборављене, али у мислима старца још увек живе.
Уживам, само је гледајући.
Она – лепа.
Ја – смежуран и стар.
Птица ругалица прекида наше миловање у мислима,
и ја се, великом брзином, враћам на почетак свих мисли, бришући сузу у оку.
Сурово.
Живот ипак
може да боли.