Све наде су покопане на периферији мога живота Закопане испод јесењих лишћа где ветар носи сећања , а талог среће тоне дубље, у тишини.
Све те пролазне имитације остају заробљене у хладу тренутака , као избледели трагови на залеђеном стаклу.
Радост и нада сада јашу заједно али њихов галоп постаје ехо празнине , док доказују да је срећа само пролазна ствар
И тек онда
Када јесен живота тихо закуца. Хладни њен дах пређе преко наше душе долази крај тихо без помпе , остављајући за собом прах тренутне радости.
Све што волимо , што нас покреће , постаје ризик .Крхки баланс између игре живота и наде која ишчезава као дим.
Надајући се вечности ,губимо из вида оно што значи садашњост ,а у тој безвременој борби , смисао игре и живота,нестаје попут сенке у сутону.
