Добродошли!
Прође ми живот тражећи себе у тишини надолазећих година испуњених самоћом.
Док лед окива срце , сузе бришу успомене и падају у шољу црне кафе —обавијене маглом историје , изгубљеног времена проведеног као емотивна скитница.
Горка кафа враћа ме у лавиринте садашњости суморног , сузама поквашеног тренутка , који као пљусак лупа по трошном крову.
Крову кућерка сличног мом потрошеном животу , животу који је увек био склон великом паду.
Dok mu u glasu ispraćam
jata koja se ne vraćaju
dok mu vid očinji otkazuje
dok zakazuje zglob
i desni palac izdaje s nepoznatim
koracima traganja
ne zastajkuj kažem mu
to su samo lica novog raskršća
U oku mu vidim korjenje
žalosnih vrba i kiše što ispiru
rukopis praha koji već u osam
brzaci sutona otpušu
Ne daj se smesti šapnem mu
to bujice života odnose
višak prosanjanog
Ne tuli pred obzorima
i maskama unutar trajanja
Saslušaj kako se uvijek nanovo
očarano nepročitanim
mlado raspliće lišće
i kako se vraća glas
ptica pjevica Ne zaziri
kad se suha stabla stanu
umivati snom crnog nektara noći
To su samo otkucaji srca
na licima raskršćā
gdje ponovno cvjeta
zaboravljeni smijeh proljeća u tebi