Kada se sa neba gusta magla spusti
ko rasuta boja naivnog slikarstva
pa presvetli puti svi postanu pusti
međ zemaljskog sveta i nebeskog carstva
Zarobljene duše sa suzom u oku
gledaju sa bolom našu sudbu krutu
sva stradanja naša i bedu duboku
sve grehove voljne na kratkome putu
I čekaće jadne skamenjene,tužne
dok gorčina živih srdžbom duše plavi
na prečiste zore i vetrove južne
da učmalu maglu sunce obezglavi
Tad videće polja snežna nepregledna
srećom prekrivene prečice i pute
i svaka će duša ma koliko bedna
biti privijena na božije skute.
autor
Jovica N. Đorđević
05.04.2025g.