
Љубодраг Обрадовић
ТУ СМО
Ту смо да клијамо,
да редове збијамо
и да се не дамо.
Ту смо понос да ширимо,
њиве да риљамо
и да се не предамо.
Ту смо на ветру експлозија,
под громовима бомби,
под муњама неистине.
Ту смо разум да засија,
зора да сване,
неправда да се укине.
Ту смо све да издржимо.
И уједе и налете и бес.
И бомбе и челик и смрт.
Ту смо погледима да их пржимо
за проживљени стрес.
Ту смо да чекамо обрт.
Ту смо, ни бомбе нас избрисати неће.
Наши су корени широки и дубоки.
Наша крв је ову земљу натопила.
Ту смо. У Србији је сад пролеће.
Ништа нам не могу злотвори,
суза их наша све потопила.
Ту смо да клијамо,
редове да збијамо
и да се не дамо.
Ту смо, понос да ширимо,
њиве да риљамо
и да се не предамо…
© Љубодраг Обрадовић
Напомена: Песма је написана 13. 4.1999. године, дан после после бомбардовање Градске топлане у Крушевцу… А изговорена је је 11.4.2025. године, дан пре тог бомбардовања пре 26 година, у знак сећања на тај немио догађај. Погледајте како је то било на манифестацији „МОЖЕ ЛИ ПРАВДА ДА САВЛАДА БЕЗУМЉЕ“…