Od svega što je bilo,
od svega što je moglo, nije moglo
a možda i nije ni trebalo da može,
a ipak poželeo je da možda,
ipak negde moze,
pa mu sad nedostaje,
ostala je samo fotografija mala.
-Tu si, na toj slici prolece, rekao je.
Prolece se davilo u tišini.
-Smem li, pitao je,
pod tu kosu, ruku da zavučem i usnim tako, smem li? ..pitao je.
Prolece retko orkanski vetrovi zakače,
a sad su silovito duvali, prolecu dušu lomili.
-Ne ljuti se,
poštovacu tvoje želje i necu preko tvojih linija…
smem li da usnim sa rukom pod tvojom kosom?..
Prolece orkanom protrešeno,
cutalo je..
čekalo da se orkan smiri..
-Ko si ti?..pitao je,
a dobro znao je..
Prolece sam davno prošlo,
leto u zadnjem trzaju
i zlatna jesen
u punom cvatu,
što tiho sa prvim injem u kosi,
mirno korača svojom stazom.
Od svega sto u trenu bi, osta fotografija
i to prolece
da večno u duši sni.
Месец: децембар 2024.
SVETLANA PIŠI
Lile su neke sumorne kiše,
dok dan je tonuo u suton blag;
starac ti poslednje pismo piše,
onaj što davno bio ti je drag.
Naša je ljubav trajala kratko,
trenutak samo, čini se k`o san;
sa tobom beše baš sve mi slatko,
nismo želeli da svane nov dan.
Davno je bilo, al` sećam se još,
te čudne neke jesenje kiše;
na usnama osta vatreni broš,
al` ti i ja baš nikada više.
Ti žurila si na Jahorinu,
već je otišla sva tvoja raja;
“Ta sve nek ide u materinu,
saznaće stari, biće belaja!”
Tad oglasi se i zvuk pištaljke,
zaklopara voz iz Beograda;
na satu poklopljene kazaljke,
par razglednica čuvam i sada.
Svetlana piši! Svetlana piši!
vikao sam za vozom malena;
Svetlana piši… Svetlana piši,
jesenja kiša kvasi ramena.
Nikad se više mi sreli nismo,
a znam malena da smo to hteli;
noćas ti “pišem” poslednje pismo,
šta bi bilo da smo započeli?
Nikad to mila nećemo znati,
suza mora licem kotrljati;
dok ovde pada, dok ovde kiši,
Svetlana piši! Svetlana piši!
Milonerska
Dremljiva nedeljna tišina
i jutro puno pitanja
Pustom ulicom avetinjski odzvanja bat mojih koraka
Sumorno nebo rosi vazduh
i podseća da zima još nije odustala
Promrzim prstima hvatam rodjene misli i guram ih u zapećak
Odavno znam da u njima sve počinje
a jutros su poput kamenja teške
Očima uporno tražim odsjaj sunca na asfaltu
dušom odsjaj čoveka da mi nadu vrati
Znam da je u manjku ovih dana i jedno i drugo
Mirišem teške dane još težih nadolazećih godina
I tešim sebe da to već sam videla
Srce, izdajnik pameti zanoveta
A zašto opet
nevešto beži od odgovora koji odavno zna
koprca se kao riba na suvom
vraćam ga u vodu
njenu pritajenu tišinu
u dubinama, trebaće mi još
zdravo i neokrnjeno
Susrećem život koji ne volim
U noćašnjim pijancima
Jutarnjim damama noći u pocepanim čarapama
Mučenicima koji se zauvek rastaju na peronima
Bledilo i tugu čitam jutros u ljudskim očima
I vidim, u tu se sliku ne uklapam
Nikome se ne dopadam
Začudjeni mi pogledi probadaju telo
Vlaga iz vazduha oduzima mi dah
Govorim sebi,
broji korake
ubiće te ništavilo
Osmehujem se namrštenima
Pozdravljam nemušte
I Boga pitam
Dokle
Imaš li i ti nebo iznad sebe kad dole ne gledaš
Ili nam čistilište praviš
Ili nadu želiš da udaviš
Dokle
Svi pred tobom isti
A one pitome korbačima biješ
Dokle
Misliš li da ću odustati
samo zato što duša mi pati
Dokle
Svemoćan morao bi znati
Pravedan morao bi poravnati
Puste misli pustim gradom zvone
Brojim korake
Zbrajam milione.
ЧЕЖЊА -Здравка Пап
Чежња на тебе мирише
и залогај у устима смрти,
све је склупчано у души,
водиш ме на исповест
да видиш да ли те волим.
Немој да окренем
лист на другу страну,
љубав је твоја гора
од пелина црног.
Понеси ме у одаје срца,
да поберем жеље и сузама
залијем постељу од цвећа,
и закључам пољупцима туге,
и угасим чежњом срца.
СРЕЋА СЕ ТВОЈИМ ИМЕНОМ ПИШЕ Александар Недовић
Хтела си тако мало,
пешчану плажу и ведро небо,
пар чаша вина и врт пун цвећа.
Времешни радио што век већ дише,
да свира тихо што може тише.
И да нас буди сетна шансона,
од петка до петка, без изузетка.
Хтео сам тако мало,
јутарњу кафу под трошним тремом,
тебе крај себе и једног мачка,
што нежно преде крај кућног прага,
док гледам твоја два ока драга.
Хтео сам срећу и слатке чари,
хтео сам љубав, не скупе ствари.
Хтели смо тако мало,
мир и спокојство лепих ситница,
зрно топлине и ритуале.
Тек једно ћебе за хладна јутра
и један јастук за нежно сутра.
Жеље су као снови,
то нису дукати па да се губе,
кад џеп се рашије од панталона.
Жеље су усне које нас љубе,
жеље су карма и васиона.
Хтео сам тако мало,
хтео а добио више.
У сваком трену још од почетка,
срећа ко твоја коса мирише.
И кад су снегови и кад су кише,
срце због тебе куца и дише.
Срећа се твојим именом пише,
срећа се твојим именом пише…
Александар Недовић
НЕСРЕЋИ САМ ДАЛА ИМЕ СРЕЋЕ…Миладиновић Сандра Мајра
НЕСРЕЋИ САМ ДАЛА ИМЕ СРЕЋЕ
Несрећи сам дала ими среће
Кад неће нек неће, нека се окреће
Проћи ће ко мутна река ил олује
само душа ова да ми не болује…
Кад боље схватим ту несрећну бит
Окренем и коју реч у њену корист
Лествама се спустим дубље ка понору
Косе да јој чешљам, да јој мрсим вољу!
Упутим се тако одајама тајним
Где никада нисам била и не памтим
Погледам у очи одважно а тихо
И несрећу питам кога воли притом?
Љута и зловољна, чини ми се кивном,
Ко да сам јој нашла Ахилову пету
Па несрећа жури невољна, нестална,
И тера ме жустро ко своју освету!
О то сам и хтела, невољо несрећна,
Да се заборавиш, збуниш и постидиш,
Можда и нестанеш једном и засвагда
И никада више Тужном ме не видиш!
А опет да није тебе и твог крила
Загрљаја тешког што прелама кости
Остала бих сенка што лута без циља
Завидела Сунцу и јутарњој роси!
Зато САМ ТИ ето дала име СРЕЋЕ
Кад неће нек неће, нека се окреће
Проћи ћеш ко мутна река ил олује
само душа ова да ми не болује!
Мајра
ČINI DOBRO
Činih dobro sebi i drugima,
da mi bude dobro u životu;
sad se pitam po čim aršinima,
kad doživeh suđenu golgotu.
Šta je čovek i zašto se rađa,
smrt na njega pre rođenja čeka;
bezbroj muka ko da se porađa,
tako mu je još od pamtiveka.
Crkava veli da bog me stvorio,
u mukama raznim da me kuša;
s iskušenjem ko se izborio,
večna mu je postanula duša.
Nema mesta gde su večne duše,
gde je sabor dobročinitelja;
dela moja ne mogu da sruše,
razne priče veroučitelja.
Biće da smo eksperiment samo,
neznanih nam svemirskijeh sila;
da praoca, pramajku, nemamo,
neka druga rasa to je bila.
K`o bilje smo stvoreni veštački,
k`o što čovek nove rase stvara;
zato čovek sve radi ludački,
da uništi za to ima dara.
Stvorile nas neznane su sile,
od čoveku nepoznatih rasa;
neko je crn, još živi divljački,
znam čoveku nikad nema spasa.
Bogovi beli, bogovi crni,
u ime njihovo vodi se rat;
nestaće sunca, sve da pocrni,
jer čovek čoveku nikada brat.
Šta sam i ko sam pitala mladost,
mnoge sam knjige o tom napis`o;
pitanja ista kad stiže starost,
bolje da nikad nisam ni dis`o.
Šta ti je svrha živote kleti,
nikada niko spoznao nije;
da li je lepše ptici što leti,
il onom što umne misli lije?
ПРОЂОШЕ ГОДИНЕ – Саша Козић
ПРОЂОШЕ ГОДИНЕ
Док сам се окренуо,
прођоше године…
Седа коса штап у руци,
сећања у мислима.
Један трен један секунд,
реке успомена теку
тражећи изговор времену .
Сваке године на тај дан
идем у парк, наш парк.
До наше клупе где смо
загрљени сањали наше снове.
Сећам се сваког трена,
дана када сам те срео.
Настави са читањем “ПРОЂОШЕ ГОДИНЕ – Саша Козић”
Sta cu tebi ja
Ma šta ću ja tebi
Ja ne umem malo
Na parče da volim
Nekada umem i da
jako zabolim
Ma šta ću ja tebi
Ne umem da se
lažno smejem
Ne umem da slažem
i da ućutim kao bula
Da se pravim
Da te nisam čula
Ma šta ću ja tebi
Da te pod kožom
grebem
Ja, nezgodna ko
kratko ćebe
I šta će tebi neko
da ti u oku blista
Ma šta ću ja tebi
Nikad ti razumeo ne bi
Suze koje se kroz osmeh
vesele
Ruke koje prste svoje krše
Razbijene prozore duše
Kroz koje toplina se
nekontrolisano razliva
Ma šta ću ja tebi
I šta ćeš ti meni
Kad napamet znam te
I san mi svojim uzdahom
kratiš
Ma beži od mene
Poštenije je
Jednom ćeš da shvatiš
Ma šta ću ja tebi
Kad usudih se da ne bih
Istinu rekoh
Sujetu ti opekoh
Ma šta ću ja tebi
Kad nema koja ne bi
A ja, zla i naopaka
Sve sam
Sem da sam takva
Ma šta ću tebi ja..
ЛАМПА – Иво Торбица
ЛАМПА
И ноћас на сточићу гори лампа стара.
У мраку, без тебе, заспати не могу.
Само у сећању могу те још чувати,
Замишљајући себе крај твојих бедара.
Груди су ми одвећ испуњене надом,
А мисли неким прекрасним сновима.
Само ме још они у реци живота држе,
Док бол куца и улази у ледени дом.
По зиду замишљам сенку твога тела.
Kако је необично лепа! Ал` ускоро ће
И она нестати, када се лампа угаси,
Са њом и мој живот и младост цела!