Добродошли!
ВРЕМЕ КАДА ЗЛО ЈЕДЕ ДОБРО
У време када зло једе добро,
када јахачи саме таме,
јуришају надајући се
неком креативном хаосу,
који ће решити њихове проблеме.
Зло које се спрема није само
сви који су некада страдали,
опет су ту, на барикадама саме туге.
Срећни а блесави.
Настави са читањем “ВРЕМЕ КАДА ЗЛО ЈЕДЕ ДОБРО – Саша Козић”
Nakon milon godina procerdanih
na moderno doba,
tehniku i napredak,
evo ti pismo pišem.
Da osetiš i reč i dah
i pero što na mastilo miriše.
I ne pitaj me da ti rečima slikam
kako te ja to volim i želim.
Reci cu ti samo,
našem se susretu neobično veselim.
I hocu, kad dodjem ti,
samo da me jako zagrlis,
sa mene skineš sve, od muke do čarape.
I da tako neobuzdani, nezni i veseli pricamo dugo,
kao oni što se dugo nisu sreli.
U očima ti jato ptica mosim belih,
tek proletelih.
I znam, svaki pogled bice naš,
još jedan poljubac vreli.
Govoricu ti tad o svemu
što s tobom želim da delim
jer znam da ni u pismo
to da stane ne može.
Želje su naše čudo,
samo se roje i množe,
zauzele svemir vasceli.
Čekaj me, po starinski onako,
da ti iz vagona mahnem,
uzdrhtalim srcem dušu da dotaknem.
Uhvati me nezno pod ruku
i povedi u našu malu, sigurnu luku.
Ovo ti pismo, kao predhodnicu svoju, šaljem.
Da ti ruke ogreje, osmeh vrati,
dok meni sporo, najsoprije u ovom vozu promiču sati.
Pismo nek ti zbori, hrabri te i veseli. Uskoro bicemo zajedno,
ponovo sami i napokon celi.
Dragi prijatelji i članovi “Poezija. SRB” čast mi je da Vam predstavim pesnikinju Vesnu Milošević kojoj sam bio mentor samo četiri meseca, a sada je pred štampanjem svoje prve zbirke zaista izuzetnih pesama.
Šapuću se seni kraj bagrema mlada,
pričaju o srni, maloj šaci jada.
Što li se u snegu ukoči k’o led?
Što joj majka leži, ne diže pogled?
Kakva li ih bolna nesreća sasekla?
Pa srna je brza, što nije utekla?
Ogrnuta snežnim stiskom, sred beline stojim.
Majka me je pogledala pre dva dana,
al’ kraj njenog tela ničeg se ne bojim.
Odagnaše mene vuci,
od sleđene te toplote, i zgašenog svica,
otrgoše deo noge, pola lica.
Ko bi ovom pustom polju ranjen bio rad?
Nigde duše, nigde sunca, nema ptica…
Moje rane reže studen, dubi glad.
Po dubokom snegu klecam,
noge su mi ledne stege;
ne čujem – da l’ jecam?
Svaki huk me nazad vuče,
udarajuć’ ko olovne sprege.
Pored moga krhkog tela
smetovi se gomilaju…
Tek da ćutim i da čekam, dal’ bih smela?
Zadnjom snagom snažim se na muk.
Oči leda grune, krupnije, i crnje od kamene
studi i utihlog jeka najglasnijeg vriska.
Treperi u studenoj izmaglici,
neke zalutale ptice piska…
Da li će mi sleteti na ovu ranu, mrkim perjem,
i zagrejati sleđenu iskru na pola moga lica?
Ili će i ona odleteti u ovom zadnjem, turobnom danu?
Poslednja ptica?
________________
Vesna Milošević