Ne mogu ja da ostarim,
ne više, ne mogu;
ostarila sam i osedela davno,
stotine godina imam,
ne mogu ja da ostarim…
U koracima, u očima,
u duši rastrganoj, pa zakrpljenoj;
ne mogu ja da osedim,
ne više… ne mogu više…
Nemoj da te izgled zavara,
vekovi već u meni žive;
zdenac suza žubori,
od te noći davne
kad mrtva sam bila živa;
kad od boga sam se skrila,
sedela, ostarila…
Ne čudi se,
dešava se to ljudima;
raspukne se srce u grudima,
duša se rašije i niko ne vidi;
niko ne čuje samoću moju,
niko ne čuje, niko ne čuje…
I neko vreme samo postojiš
i svoje se senke bojiš,
ujutru se probudiš, vidiš sebe;
ostarila, osedela,
osedela i znaš
ne možeš više da ostariš…
Ponovo si se rodila
u krvi svojoj, koja je liptala
u bolu svome;
vekovi se u tu noć satkali
mudrost i snagu ti dali…
U zraku sunca, tek rođenog, procveta i znaš
I sebi kažeš:- Ja više ne mogu da ostarim!
Više ne mogu da ostarim,
mogu samo da postojim;
mogu strašću vekova
da volim…
Ne mogu ja, ne više
da ostarim,
ne mogu ja više da osedim…
Svetlana Tadić
