Месец: децембар 2024.

Kažeš

Kažeš

Na zemlju je pao težak mrak
ni trag sunca
ni jedan jedini zrak
zavladalo crnilo
boleština vlada
ubijena je nada
svakog mrzi svak

ma čuješ li ti sebe
budaletino blentava
ili ti je glava isprana

Kažeš

preživeće samo snalažljiv i jak
pa sve i da je tako čak
gde ti tu sebe vidiš
kad si kao puzavica
mlohav i mlak
dal’ misliš da po tebi ravnja se svak

jesi li ti ikada čoveka sreo
il’ misliš da svet je samo amebe deo

Kažeš

trebalo bi gledati samo sebe
a zaboravljaš il’ ne znaš
da život je kratko ćebe
ne možeš pod njega stati ceo
uvek viri neki deo

Kažeš

ne budi luda
ne voli te niko
razumem te, ti si ne voleći
na nevoljenje sviko
i važan ti nije niko

A sad počuj i ti mene
meni je hladno čak i ako tvoje kameno srce zebe
briga me za pravila i savete tvoje
čuh ti svaku reč

Kažem

ćuti ako reči ti nisu lek
ako ne znaš i ne umeš
plač i smeh istovremeni da razumeš

Kažem

crnilo je svako za neko vreme
mrak kao testo gust
nije mi gušt

Kažem

nastavi put ka svojoj rupi
tamo te čeka mrak i očaj ljuti
a mene pusti
mrak će razgnuti ovi prsti

pesmom ću zoru izazvati
zora će nova sunce da vrati
lišće će sa mnom zapevati

kiša će tugu svu sprati
i ja ću zaigrati
bolesnog prigrliti

Kažem

u meni tog straha nema
koji bi životu bio zamena.

Svetlana Tadić

СКАДАРСКА Александар Недовић

 

Ноћима плаче небо над Београдом,
Тмина је, лампе чкиље, једва сијају.
Царује пуста поноћ душом балканском,
У сенци модрих звезда лутам Скадарском.

Посматрам људе кроз прозоре времена,
Кафане ко музеји тајне чувају.
Под сваким кровом нека прича скривена,
У свакој чаши ехо твога имена.

Самотно срце тражи спас од лудила,
У грозду лажне среће, вину руменом.
Знам да је грешка, да би ме осудила,
Али на овај дан си ме пољубила.

У свакој песми слово да ме растужи,
Стих или тужна строфа, безброј сећања.
И виолина жели да ме оптужи,
Па сипа со на рану, бол да продужи.

Победник, свитање и укус пораза,
Сломљеном срцу зора гаси надања.
Милује киша сваку бору образа,
У бари видим странца тмурног одраза.

Јутро и ушће река испод тврђаве,
На месту наше клупе, храст је посађен.
Иницијали, срце, даске пропале,
Уједом времена, прошлост су постале.

Александар Недовић

Ko si ti?

U koraku ti slutim mir, čvrstinu i postojanost.
U očima ti čitam
duboke nemire,
besne i teške bitke.
Ko si ti?
Rodjena na razmedji dva sveta
detinji strah te odaje
a tvoja snaga plaši
Ko si ti?
Otkud to da su se ukrstili putevi naši
čime sam te prizvao?
i zašto bez tebe ne mogu,
dok od tebe bežim
svom snagom svojih nogu?
Ko si ti?
I zašto tako mirno čutiš
dok duša gladna
odgovore čeka?
iz kog si to pristigla veka,
ko te osim mene
još priziva i čeka?
Ko si ti?
Iritira to tvoje ćutanje
blagi pogled
i osmeh naivno veliki.
Duboko u mene ponireš
teraš me u nepoznato,
u beskrajno lutanje,
traženje tebe u meni.
Ko si ti?
I otkud ti pravo da mi se u misli tako bahato nastaniš,
da mi oči i
dušu tako raskošno hraniš?
Ko si ti?
Osećam da mi nećeš reci
čak i ako te brutalno napadnem,
čak i ako inatno se okrenem i nestanem.
Znaš da vratiću se opet
tom čudnom magijom privučen,
nemoćan da od sebe pobegnem,
nemoćan čak ni da trepnem dok me tako gledaš,
na dlan mi dušu stavljaš
kao da ih bezbroj imaš.
Tiha, mirna,
u nekom svom svetu zagubljena,
za mene gotovo
nemoguća, nestvarna žena.
Ko si ti?
Osim iskonske ljubavi čiste
Imaš li drugog imena?
Svetlana Tadić

ЗЕЛЕНЕ ЗОРЕ – Андреја Ђ. Врањеш


ЗЕЛЕНЕ ЗОРЕ

Можда ће зоре свањивати зелено,
људи живети зеленије,
можда ће бити лепше, заједно отићи,
можда ће се волети префињеније?
Настави са читањем “ЗЕЛЕНЕ ЗОРЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЈЕДНА ЈЕ МАЈКА – Саша Козић

ЈЕДНА ЈЕ МАЈКА

Јутро мирише на јабуке
са ормара моје мајке.
Мирис кафе
се опојно шири…

Не причамо ништа,
док ми мајка маже
пекмез на хлеб.
Разумемо се.

Настави са читањем “ЈЕДНА ЈЕ МАЈКА – Саша Козић”

UKLETA POSTELJA

 

Posteljom mojom samo bludne prolaze,
lepe me žene na bokovima nose;
sok života isišu, potom odlaze,
ostaje postelja, vlažne vlasi kose.

U zanosu slatkom njihali smo tela,
pustahija, pesnik, svaku sam voleo;
svaka j` bujne kose po meni rasplela,
još ni jednu nisam bludnu preboleo.

Može biti da sam tužni rođak smrti,
kom ljubavi ginu čim do njega dođu;
u vaceru strasti kad se sve zavrti,

sve moje bludnice kao sanak prođu.
Znam, jedna ostaće, zavoleće mene;
nisu baš sve kurve, nisu baš sve žene.

Ja ne mogu da ostarim

Ne mogu ja da ostarim,
ne više, ne mogu;
ostarila sam i osedela davno,
stotine godina imam,
ne mogu ja da ostarim…

U koracima, u očima,
u duši rastrganoj, pa zakrpljenoj;
ne mogu ja da osedim,
ne više… ne mogu više…
Nemoj da te izgled zavara,
vekovi već u meni žive;
zdenac suza žubori,
od te noći davne
kad mrtva sam bila živa;
kad od boga sam se skrila,
sedela, ostarila…

Ne čudi se,
dešava se to ljudima;
raspukne se srce u grudima,
duša se rašije i niko ne vidi;
niko ne čuje samoću moju,
niko ne čuje, niko ne čuje…

I neko vreme samo postojiš
i svoje se senke bojiš,
ujutru se probudiš, vidiš sebe;
ostarila, osedela,
osedela i znaš
ne možeš više da ostariš…
Ponovo si se rodila
u krvi svojoj, koja je liptala
u bolu svome;
vekovi se u tu noć satkali
mudrost i snagu ti dali…

U zraku sunca, tek rođenog, procveta i znaš
I sebi kažeš:- Ja više ne mogu da ostarim!

Više ne mogu da ostarim,
mogu samo da postojim;
mogu strašću vekova
da volim…
Ne mogu ja, ne više
da ostarim,
ne mogu ja više da osedim…

Svetlana Tadić

Kojom gorom

Kojom gorom
Kojim putem
Kojom stazom
I bogazom
Koji oblak kišu nosi
Koja voda požar gasi
Eh živote, drug mi nisi
Otrovaše dušu misli
Otima se
I batrga
Svaka noć k’o vek duga
Zora svaka srce rani
Svi su dani odbrojani
Inat gruva
Pute traži
Nema bolji
Nema draži
Život izvor stari pije
Žila vratna jako bije
U šumarku mašte moje
Siluete naše stoje
Ne boji se srce moje
Medj rebrima
Reči škripe
I kroz zene reka gruva
Sve videla
Sve sam čula
Usudih se da verujem
Zaradih da tugujem
Neću pasti ne plaši se
Kroz život se hrabro gazi
Bogu dušu
Tebi želju
Živi, snevaj
Nikad nećeš da razumeš
Nisu ovo tvoje staze
Nikad nećeš ni da umeš
Kojom gorom
Kojom stazom
Zvezdo, sestro
Oj meseče, brate mili,
Vi ste vazda tuda bili
Svedoci ste moga muka
Čuvajte mi
Tajnu staru
I molitvu na oltaru.

Ta stara klupa

Ta klupa stara
na kojoj često sedim
i koja sve moje tajne zna
amanet je tebi
tebe je njena druga polovina godinama čekala
Tu, dugo već sena tvoja spava u moju samoću umotana
ona sve čuje, sve oseća i
sve o tebi i meni zna
o mladalačkom zanosu
matorih godina
o sujeti koja život razara
o strahu koji svaki pokušaj sa prefiksom živeti obara
ona je u hrastovom hladu
debelom i krošnjom kao najboljim kišobranom
nemi svedok mojih stihova
poderanih stranica
preplašenim količinom nežnosti koju sam na njih prosula
pa drhtavom rukom i svežnja otrgla
žgužvala, bacila
i stari čistač ulica
koji ih uredno prikuplja
hrapavom rukom ispravlja
I gladan života i ljubavi čita
I on zna
mudro ćuteći me iz prikrajka gleda
marljivo mi mesto sakriveno pod hrastom čuva od slučajnih prolaznika
često se lukavstvom posluži
pa natpis stavi
“sveže ofarbano” iako znam da ukloniće ga čim me ugleda
nazvaće mi najtiše dobar ti dan na svetu
ispratiti me pogledom u kom dobrota zablista
i pokretom ruke mi reći
I danas si širok osmeh
od života skupo pazarila
a suza ti se kao mač u dušu zabila
izubila sve si što si pola veka gradila
pravim se da ga ne razumem
naprečac sedam kao da više hodati ne umem
Kako su ti deca, Stevo?
Dobro su dušo, koliko malopre, javi se evo
a zna da znam da me laže
ali ne, laži su u rečima
u njegovoj duši to je istina
I danas si sama, tiho konstatuje
i njegova duša laž moju naslućuje
da jednom doći ćeš
na drugu polivinu usamljene klupe sesti
da će nam se pogledi sresti
Uzmi cigaretu Stevo, odmori na čas
neće svemir stati zbog nas
uzmi ovo, deci ponesi
tata vas voli, to im svaki dan reci
buni se sramežljivo moj prijatelj divni, poštenjačina silna što naslinjen na metlu Dučića mi govori
što razume koliko odsustvo boli
što se sa mnom, kaže,
najsladje nasmeje
dok oko klupe usamljenjene lagano čisti
on zrna ljudskosti seje
za tren ponekad zastane
pogleda me pomalo začudjen i tiho upita
zna li ta muška protuva,
koliko ti je bola nanela?
U smeh prsnemo skupa
on korak s metlom hvata
ja krećem dalje,
zgužvan osavljam stih
na klupu pod hrastom
možda te nanese put
i drug moj ti Boga nazove
i kao Dučića meni
izgovori ti zgužvane stihove moje
Mada znamo oboje
čuda samo u pesmama postoje.